Jesu li otišle predaleko, kretale se prebrzo i prejako? Kad kažemo „one“ mislimo na feministkinje čiji predlozi o inkluzivnom jeziku izazivaju buru u javnosti. Jedna od njihovih najvidljivijih predstavnica je istoričarka književnosti Elijan Vijeno. U Le Langage inclusif: pourquoi, comment (Inkluzivni jezik: zbog čega, kako). ona priznaje da su „konkretne intervencije čiji je cilj da jezik bude pravedniji i manje seksistički“ uvedene u poslednjih godinama – pisanje reči po modelima intelektualac(ka), intelektualac-ka,intelektualac/ka, intelektualacKA, intelektualac.ka... – „rezultat pristupa zasnovanog na pokušajima i pogrešakama. [Oni] koji ih s pravom kritikuju trebalo bi da se zadovolje predloženim proširenjem već postojećeg propisa“, što će reći, srednje tačke (intelektualac·ka). Ovo taktičko povlačenje ne znači zaustavljanje blickriga: „Ovde i sada napadati muški monopol, naoružavati se sredstvima njegovog ukidanja, uporno zahtevati povećavanja prisustva (...) ženskog roda u jeziku. Alternative ne može biti.“
Odgovor tenkova s druge strane fronta u istoj meri je nepomirljiv. Lingvista Žan Slamovic u Le Sexe et la Langue (Pol i jezik). pokušava da povede odbranu i da iscrta lekcije: „Želja da se jezik tumači pojmovima privilegije i nepravde pokazatelj je skrenute lingvističke fantazije i ideološke instrumentalizacije jezika.“ Slamovicu ne manjka ni znanja ni humora. Za njega, suprotstavljenost „neživih“ pojmova, čiji je gramatički rod potpuno proizvoljan, i „živih“, kod kojih to nije slučaj, sasvim je jednostavna i „teorijski štetna: ’govornik’ ili ’voditelj’ prosto su termini koji treba da ilustruju slučaj konkretne osobe“. Međutim, ovaj borac koji volonterski doprinosi radu desničarskog sajta Causeur pada u logičku grešku pozivanja na autoritet i gubi nit u povremenim neprimerenim prezupčavanjima. Što se tiče Vijeno, njen problem leži u parolašenju. I u tome što smatra da su sva sredstva dopuštena u borbi za žensko oslobođenje, što je može navesti da (…)
