Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

KRITIKA „DUBOKE DRŽAVE“, ZAOKRET PREMA RUSIJI

Zaokret francuske diplomatije?

Emanuel Makron je uoči samita održanog 3. i 4. decembra, ovim zapanjujućim rečima opisao stanje stvari u Severnoatlatnskom savezu (NATO): „moždana smrt“. Evropski i francuski atlantisti su zanemeli. Ovo nije prvi put da francuski predsednik pokazuje težnju ka nezavisnosti. Njegove gestove, ipak, teško je ispratiti

Tek što je 14. maja 2017. godine zaseo u fotelju predsednika Republike, Emanuel Makron počeo je da niže poteze u oštroj suprotnosti sa diplomatijom svojih prethodnika. Nakon sibirske zime rusko-francuskih odnosa, koja je trajala tokom mandata Fransoa Olanda, usledio je prijem predsednika Vladimira Putina pod pozlaćenim svodom Versajskog dvorca 29. maja 2017. godine. Pozicionirajući Francusku kao posredničku silu koja „razgovara sa svima “, Makron je već 14. jula priredio toplu dobrodošlicu svom američkom kolegi, Donaldu Trampu, u Parizu povodom državnog praznika. Potom je na red došao i kineski šef države, Ksi Đinping, koji je u francuskoj prestonici dočekan u martu 2019. godine, kako bi se upriličila proslava 55. godišnjice diplomatskih odnosa dveju zemalja.

Kako bismo mimo ovih inicijativa mogli da ocenimo Makronovu spoljnu politiku, koja se ponekad naziva i „degolo-miteranska “? Na planu arapskog sveta, svakako prevladava kontinuitet: dobri odnosi sa zalivskim zemljama – glavnim klijentima u pogledu naoružanja – diskrecija o palestinskom problemu, borba protiv Organizacije Islamske države (OID) bez ikakvih ustupaka sirijskom režimu – francuska ambasada u Damasku još od zatvaranja 2012. godine nije ponovo otvorila vrata. Međutim, kada je reč o upravljanju kriznim situacijama, Pariz sada nastoji da očuva nezavisnu analizu i, iznad svega, da se njom vodi u praksi: inicijativa za očuvanje Iranskog nuklearnog sporazuma, napori da se spasi Pariski klimatski sporazum, zalaganje za multilateralizam, mobilizacija G5 Sahela. pokušaj posredovanja između maršala Halife Haftara i libijskog predsednika Fajeza al Saraja uz odobrenje Ujedinjenih nacija (UN)…

Štaviše, neke od ovih inicijativa podstakle su nadu u novi zamajac rusko-evropskih odnosa. Predsednici Francuske i Rusije su u maju 2018. godine u Sankt Peterburgu podigli most između astanske grupe (Turska, Rusija, Iran) i arapskih sila koje se, uz podršku zapadnih saveznika (small group), suprotstavljaju Bašaru al Asadu, u cilju pronalaženja rešenja za okončanje rata u Siriji. Pariz je, takođe, krajem avgusta 2018. godine, predložio i novu bezbednosnu arhitekturu za Evropu, nadovezujući se na predlog sporazuma za rešavanje „zamrznutih sukoba“ (Nagorno-Karabah, Južna Osetija, Abhazija i Pridnjestrovlje), koji je deset godina ranije formulisao tadašnji ruski predsednik Dmitri Medvedev.

Vašington, međutim, ne smatra da je vreme za meko ubeđivanje: Tramp više voli sirovost odmeravanja snaga. U želji da se oslobodi bilo kakvih multilateralnih ograničenja koja nije uspeo da okrene u svoju korist, američki predsednik nije se previše osvrtao na mišljenje Pariza o Iranu i klimi. Ova situacija podseća na doba posle Prvog svetskog rata, kada su Sjedinjene Države bojkotovale multilateralni poredak i Ligu nacija – koju su same stvorile na osnovu „Četrnaest tačaka“ predsednika Vudroa Vilsona.

Evropljani na strani Vašingtona

Formulisano u velikom izlaganju održanom na Sorboni 26. septembra 2017. godine, evropsko buđenje pokazalo se kao težak poduhvat. Severne zemlje i dalje oklevaju povodom nastavka ekonomskih integracija sa državama čije se ekonomsko upravljanje vidi kao nepouzdano i čiji su dugovi preveliki. Što se tiče „oportunističkih“ zemalja (Irska, baltičke države, Poljska, pa čak i Holandija), za koje Evropa pre svega predstavlja povoljno tržište, delom zahvaljujući subvencijama koje dobijaju, one ne pokazuju preveliku zainteresovanost za veću harmonizaciju odnosa.

Konačno, uprkos njihovim sumnjama u američki kišobran, većina evropskih prestonica i dalje računa na Vašington kada je reč o odbrani i pružanju pravca njihovoj spoljnoj politici. Usvajanje Sporazuma o prijateljstvu i saradnji između Nemačke i Francuske u Ahenu, pedeset i šest godina nakon sporazuma koji su na Jelisejskim poljima potpisali Šarl de Gol i Konrad Adenauer, nije uspelo da pruži novi zamah francusko-nemačkom tandemu. On se, štaviše, po prvi put posle dugo vremena našao u klinču – povodom odobravanja produženja rokova Londonu za bregzit, izvoza naoružanja i baltičkog gasovoda Severni tok 2, namenjenog transportu ruskog gasa. Makronove nedavne izjave date za časopis The Economist ne pomažu, ni kada je reč o Severnoatlantskom savezu (NATO), za kog smatra da je u stanju „moždane smrti“, niti o budžetskom deficitu – evropsko pravilo koje ga ograničava na 3% bruto domaćeg proizvoda (BDP) pripisuje se „raspravi iz nekog drugog veka “. Kancelarka Angela (...)

Obim celog teksta : 2 099 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Žan De Glinjasti

je bivši francuski ambasador u Moskvi, rukovodilac istraživanja pri Institutu za međunarodne i strateške odnose (IRIS), kao i autor dela Géopolitique de la Russie, Ejrol, Pariz, 2018.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst