Uzevši u obzir to da su određeni preduslovi pogodni za nastanak i razvoj kapitalističkih odnosa proizvodnje počeli da se akumuliraju u Kini, često vekovima pre nego što su se javili u zapadnoj Evropi, kao i to da su „Kinezi od antičkog doba pa sve do srednjeg veka beležili tehnološki napredak “, zbog čega se kapitalizam nije rodio u ovom dalekoistočnom carstvu?
Da bi se odredile prepreke na koje je (proto)kapitalizam naleteo u carskoj Kini, nužno je istražiti odnose proizvodnje i njihove lokalne specifičnosti. To je slučaj, pre svega, sa sistemom vlasništva nad zemljom. Bez obzira na to da li se radilo o dinastiji Han (202. godina p.n.e. do 220. godine n.e.), prvoj dinastiji Tang (628-755) ili početku Song perioda (960-1279), carski monopol nije se dovodio u pitanje. Nakon toga, privatno prisvajanje zemlje počelo je uistinu da se razvija, kroz dvostruki oblik „aristokratskog“ zemljoposeda (podeljenog na carske porodice i njene saveznike, evnuhe iz carskog dvora, visoke državne i vojne funkcionere, velike trgovce) i seljačke isparcelisane imovine, iako se istinska forma privatnog vlasništva ni tada nije javila. Razlog tome je što prvi slučaj nije izlazio iz okvira carskog monopola nad zemljom. Dobijanje imanja, seta zemljišnih parcela ili poreskih prihoda bila je naknada za državnu službu; radilo se, dakle, o naknadi (u vidu zemlje ili poreskih prihoda), a ne o privatnom vlasništvu u pravom smislu reči. Zemljišni posedi evnuha i visokih funkcionera predstavljali su po definiciji prekarne izraze carske zahvalnosti: car koji ih je izdao, ili njegov naslednik, imao je apsolutno pravo da ih narednog dana povuče. Iako su posedi plemićkih porodica u principu bili najstabilniji (i u teoriji nasledni), one su ih, uprkos svemu, dugovale svom položaju ili svojim odnosima u vrhu državnog aparata – dvorska revolucija, a naročito smena dinastija, mogla je da dovede do gubitka zemlje.
Što se tiče seljačkih porodica, one nisu bile vlasnici parcela, već su im plodovi zemlje sledovali u skladu sa garancijom carske države (koja im je parcelu ustupila). Imali su pravo da zemlju koriste i kultivišu, i ono je moglo da se prenosi između generacija, ali i da bude ukinuto. Suštinski vlasnik zemlje u svakom slučaju ostala je sama država koja je zauzvrat zahtevala naknadu u vidu rada (na zemlji ili kroz vojnu službu), u naturi (kao određeni deo prinosa) ili u novcu, i koja je jedina imala moć da sa zemlje protera seljačke porodice koje nisu ispunjavale svoje obaveze.
Drugi set prepreka treba potražiti u merama koje su sprečavale akumulaciju trgovinskog kapitala, kao i nastanak merkantilne buržoazije kao društvene klase. Carska Kina nije imala ništa nalik gradskim poveljama koje su oslobodile evropske gradove od kontrole feudalne i kraljevske vlasti, često osvajane kao rezultat borbe protiv njih. Njeni gradovi ostali su pod kontrolom imperijalne države i njenog mandarinskog staleža. Njima su upravljali agenti dvora, a njihova glavna funkcija bila je da predstavljaju centre vlasti, dok ni gilde ni trgovci, kao ni zanatske korporacije koje su se u njima formirale, nisu imali nikakva prava da se mešaju u pitanja rukovođenja.
Trgovina kao nečastan posao
Uz to, i opet nasuprot onome što će se odigrati tokom novog veka u Evropi, trgovinski kapital i buržoazija nisu uživali nikakvu podršku carske vlasti, naprotiv. Njeni trgovinski i proizvodni monopoli (koji su se u zavisnosti od epohe odnosili na so, alkohol, čaj, rude, spoljnu trgovinu), kao i povremene zabrane trgovcima da dobijaju zemlju ili da služe na javnim položajima – iako su te zabrane često zaobilažene ili ignorisane – ograničili su njihovo polje delovanja. Carska vlast gajila je konstantnu sumnjičavost prema trgovini – unutrašnjoj, a naročito spoljnoj; pomno je nadzirala i kontrolisala aktivnosti kineskih trgovaca, a stranaca još više. Takođe, u Kini se nikad nije javio ni nagoveštaj merkantilističke politike koja bi pogodovala nastanku i akumulaciji trgovinskog ili industrijskog kapitala, kao što je to bio slučaj u Evropi od XVI veka.
Uz sve to, kultura carske Kine ostala je nepomirljivo neprijateljski nastrojena prema trgovini kao društvenoj aktivnosti (bez obzira da li se radilo o (…)
