„Naša turneja patnje je završena. U Latur de Karolu, u Arželeu, preko Sen Siprijena, Burg Madama, Ameli le Bana, Arl sur Teša, Le Bulua, videli smo i izbiliza ispitali najpotresniju bedu.“ Tako je izgledalo desetak dana koje je reporter Ribekur po povratku iz Španije proveo po logorima u Istočnim Pirinejima u kojima su bili smešteni španski republikanci. Od svih njegovih kolega i koleginica koje je u kampove poslata francuska leva štampa, on ih je najbliže upoznao. Radio je za dnevne novine S suar (Ce soir), koje su vodili novinari-pisci Luj Aragon i Žan-Rišar Bloh, a čiji je generalni sekretar bio Pol Nizan. Te novine je u martu 1937. osnovala Komunistička partija kako bi parirale Pari suaru (Paris-Soir) industrijalca Žana Pruvosta, koji će u velikoj meri preuzeti njihov model, najviše u sferi fotografije. Često su korišćeni radovi Roberta Kape, mada on nije uvek bio naveden kao autor.
Dvadesetog februara 1939. Ribekurova reportaža završila je na naslovnoj strani: „30000 ranjenih i obolelih u koncentracionim logorima“. Ovaj termin deluje šokantno. Međutim, vlast je kampove tako nazivala, a ministar unutrašnjih poslova, Alber Saro, objasnio je početkom februara: „Kamp u Arželeu na Moru nije zatvorski, već koncentracioni logor. To nisu iste stvari.“
Dvadeset i šestog januara 1939. godine, snage Franciska Franka i njegovih saveznika ušle su u Barselonu. Četvrtog februara pala je Đirona. Do 10. februara frankisti su osvojili čitavu Kataloniju. U međuvremenu je otpočela Retirada („povlačenje“), „najveći egzodus preko granica Francuske u istoriji “. U nju se otisnulo stotine hiljada Španaca i Španjolki; vrlo mnogo „nepoželjnih stranaca“, kako su ih nazvali Daladijeovi zakonski dekreti iz 1938..
Krajem januara 1939. počelo se sa slanjem reportera koji su gajili simpatije prema republikanskoj borbi – među kojima su neki pratili egzodus iz Španije u Francusku – na granične prelaze; na La Žunjkera-Le Pertus ili na Portbu-Serber. Pored beskorisnog tovara kog su „evakuisani“ nosili sa sobom, novinare je šokirala reka ljudi koja je tekla preko granice. „Od jutra oni bez prestanka silaze s planine u neprekidnoj koloni u kojoj se nalaze i prašnjavi automobili i grupe mazgi pretovarene balama stvari i najrazličitijim potrepštinama“, opisao je 7. februara Žorž Bobua, urednik komunističkih dnevnih novina L’Umanite (L’Humanité), u Buluu, „selu u kom se okupljaju i vakcinišu“. Krajem januara, u Pertusu ili u Pra d Molou, novinar i prevodilac Luj Paro opisivao je za S suar ove „čete jadnika“. Pojam „čete“ prisutan se u svim reportažama. Specijalni dopisnici SIA, časopisa liberterske humanitarne organizacije Međunarodna antifašistička solidarnost, osnovane u Španiji u junu 1937. godine, pominju i „horde“. Žil Šazanov (zvani „Šazov“) i Lisjen Osar u njemu su 9. februara opisali „hordu emigranata, begunaca; jedni osakaćeni, drugi oboleli, svi iscrpljeni“.
„Nagužvani kao životinje“
„Zdravi muškarci sprovedeni su u logore“, kaže istoričarka Ženevjev Drajfus-Arman; „što se tiče žena, dece, bolesnih i starih, iako su brojni među njima proveli duže ili kraće vreme u koncentracionim logorima, oni su u velikom broju evakuisani u druge departmane u unutrašnjosti ili u prihvatilišta koja su ih primala kako su znala i umela.“ Pojašnjava: „Ovo razdvajanje takođe se vršilo i u logorima za sortiranje, odnosno „prikupljanje“ u blizini granice, u Pra d Molou, Latur d Karolu, Buluu, Burg Madamu ili u Arl sur Tešu“.
Najčešće „izbeglice“, ponekad „evakuisani“, ređe „emigranti“, „iseljenici“, „begunci“ – tako su u reportažama nazivani ljudi pobegli iz Španije početkom 1939. godine. Muškarci, žene i deca koji više nisu imali državu i čiji se status zasnivao na „masi“ kojoj su pripadali. Zahvaljujući reporterima i reporterkama, bilo je moguće pratiti živote „interniranih“ od kraja januara do kraja februara. Oni su čitalaštvu pružali precizne opise i detaljne prikaze španske „drame“ koja se odvijala pod njihovim šokiranim pogledom. Uđimo sa njima u logore.
Glavni motiv svih reportaža predstavlja dvostruka patnja koju Ribekur opisuje u članku od 18. februara, nakon posete logorima na ivici Burg Madama: „Kampovi se nalaze pod vedrim nebom, na širokim, ogoljenim prazninama; u njima su smeštene hiljade izbeglica. Hiljade ljudskih bića je po nekoliko dana i noći izloženo jezivoj patnji – promrzlinama i gladi.“ Hladno je jer je zima i jer sneg obavija siluete ljudi koji prelaze granicu. Hladno je zbog kiše, kontantne meteorološke karakteristike i postojanog dela scenografije koju opisuju svi specijalni dopisnici.
Kiša je toliko uporna da je, u trenutku kad je stala, navela uglednog novinara socijalističkih dnevnih novina Le Populer (Le Populaire), Žan-Morisa Ermana da se obrati nebu: „Zahvalimo nebesima što kiša ne pada. Sudbina ove svetine bila bi zaista zastrašujuća i bilo bi gotovo nemoguće dostavljati namirnice.“ Erman je u julu 1936. bio jedan od prvih francuskih novinara koji je otišao na ratom zahvaćeno poluostrvo sa kog je s entuzijazmom izveštavao o „veseloj i neogranizovanoj uzbunjenosti“ i o „podignutim pesnicama“. Kasnije je pratio dolazak baskijskih izbeglica 1937. Početkom 1939. nalazimo ga na „turneji po koncentracionim logorima“. Četrnaestog februara, dva dana nakon što se na nju otisnuo, on uznemireno piše: „Dosta! Večeras je počela da pada sitna, hladna i oštra kiša.“ Nastavlja: „Na prljavom pesku Arželea i Sen Siprijena, pribijeno jedni uz druge, drhti 140000 ljudi – a taj se broj uvećava iz sata u sat – navlačeći preko ramena po nekoliko starih ćebića koje su sa sobom poneli iz Španije.“
Protiv kiše ćebićima i toplotom ljudskih tela. Nedeljnik Anarhističke unije (najveće anarhističke organizacije u Francuskoj u međuratnom periodu, prim. prev), Le Liberter (Le Libertaire) poslao je jednog od svojih urednika na lice mesta. U Sen Siprijenu, gde „njihovi skromni pokrivači“ nisu dovoljna zaštita, izbeglice koriste „limove strgnute sa napuštenih kamiona“. Bobua je mesec dana putovao po čitavom departmanu pišući za L’Umanite. On je istraživao „užasne“ uslove u kojima su ovi ljudi živeli, pod „nebeskim svodom kao jedinim krovom nad glavom“.
U Arželeu, „digao se ledeni vetar koji duva uz čitavu obalu i u ludačkoj sarabandi nosi prnje, grančice i pesak izmešan s zemljom“ (Ribekur). U Sen Siprijenu, „vetar divljački duva preko puste doline. Hučeći, on nosi teške oblake prašine, a zrnca peska zabadaju se u lica“ (Emil Dekroa u L’Umaniteu).
Izbeglice ne pate samo od hladnoće: „Video sam kako je jedan čovek krenuo da plače kad je primio komad hleba“ (Erman, iz Arželea). „Desetine hiljada ljudi ništa nisu stavile u usta od kako su stigli – pre između dvadeset četiri časa i tri dana (...). Stalno sam gledao ljude kako žvaću trsku da bi zavarali glad...“, izveštavao je Ribekur iz Sen Siprijena.
„Želite li da se vratite kod Franka?“, pitaju ih na granici. „Ko želi da ide u Andej?“, viču žandari u kampovima. Suočen sa glađu i hladnoćom koje su morile ljude, Erman se „na kraju usudio da se zapita, iako ne i da poveruje – jer bi takva proračunatost bila dokaz okrutnog cinizma – da li se izbeglice izlažu ovakvim uslovima sa svesnim ciljem da im se slomi volja i da se navedu da donesu jedinu odluku koja im se predstavlja kao izlazak iz pakla u kom su se našle: povratak u fašističku Španiju“.
U ilustrovanom nedeljniku bliskom Komunističkoj partiji, Regar (Regards), Stefan Manije je 23. februara posvetio čitav članak ovom „planu“ za kog je osumnjičio prefekta. Krije li se on iza tog „terora“, tog „haosa“, tog „pakla“ logora? „Zavodljiva“ moć „puta koji vodi do Franka“: „čim je otvorena linija Istočni Pirineji-Andej-Burgos sve je postalo divno. Kamioni, vozovi, vruća supa, svega toga ima na putu koji vodi do Franka.“ Dutro je istog dana pisao u Le Liberteru: „Čim bi najumorniji ili (…)
