Skidanje slike predsednika Republike, štrajkovi za klimu, blokiranje internet stranica Amazona, Monsanta ili BNP Paribasa, lokalne akcije u svim pravcima: ne prođe ni nedelja dana bez nekog podviga izvedenog u ime odbrane planete. Mnogi ljudi koji se nikada ranije nisu borili, uključuju se i potresaju tradicionalne organizacije kao što su Grinpis, Ami de la Ter (Amis de la Terre), Atak (Attac) ili Frans natur environment (Nature Environment). Sve one tvrde da su radikalne, to će reći na prvom mestu posvećene korenitom rešavanju problema, u srcu ekonomskog sistema koji te probleme stvara. „Mi smo radikalan pokret u etimološkom smislu te reči, to znači da smo za duboku promenu, sa radikalnom kritikom kapitalističkog sistema“, objašnjava Gabrijel Mazolini. U decembru 2018. godine, ovaj aktivista odgovoran za mobilizaciju u okviru pokreta Ami de la Ter, stavljen je u pritvor tokom nenasilne akcije ispred sedišta Sosijete ženeral, koja je optužena da podržava „prljave energije“.
Taj radikalizam se izražava u vrlo različitim stepenima, u skladu sa dve ose koje se mogu podudarati, ali i mimoilaziti: jedne koja se tiče kraja, političkog projekta, i one koja se odnosi na načine delovanja. Pokreti poput Grinpisa ili, još više, Si šeparda (Sea Shepherd) mogu da izvode vrlo opasne operacije, naročito protiv naftnih tankera ili lovaca na kitove, noseći istovremeno projekat reformističkog društva, ostajući pritom ravnodušni prema socijalnim pitanjima.
Ako ima bar malo aktivista u okviru pokreta za zaštitu prirodne sredine koji su poreklom iz naroda, ta pitanja se više ne zanemaruju. „Ljudi vide da postoji veza između prekomerne eksploatacije planete od strane velikih multinacionalnih kompanija i društvenih nejednakosti“, kaže sociolog Alber Ožijen iz Centra za proučavanje društvenih pokreta u Nacionalnom centru za naučno istraživanje (CNRS). „Danas se ekologija više ne može odvojiti od socijalnih problema.“ S druge strane, učiniti da se pojave druga rešenja, drugi modeli, neophodno je ali ne i dovoljno. „Pokušali smo da menjamo svakog dana, da pravimo planove sa gradskim opštinama, sa zajednicama, napravili smo neke korake... Ništa se nije promenilo. Osetila sam potrebu da delujem izvan onoga što smo već uradili“, sumira An-Sofi Truhiljo. Ova aktivistkinja Alternatiba i Aksion non violent – COP21 (ANV-COP21) kažnjena je sa 500 evra uslovne kazne zbog skidanja portreta Emanuela Makrona u jednoj gradskoj većnici u departmanu En.
Početkom oktobra, pedeset jedan aktivista osuđen je za „krađu na skupu“ nakon učešća u tom skidanju portreta; dvoje je oslobodio prekršajni sud u Lionu, koji je prepoznao „stanje delovanja iz nužde“ nastalo usled nedelovanja države protiv globalnog zagrevanja; tužilac se žalio. Ostali aktivisti su osuđeni za isto delo. Svi zagovaraju građansku neposlušnost. A zapravo, više se radi o jednom nenasilnom obliku direktne akcije. „U akcijama građanske neposlušnosti, osoba izjavljuje pri punoj svesti da ona ne želi da poštuje zakon“, objašnjava Alber Ožijen. Ona kaže: „Zaustavite me, stavite me u zatvor, izvedite me pred sud i ja ću vam objasniti zašto smatram da je taj zakon loš.“ Ako to ide tako, taj zakon će se promeniti. Akcije pokreta Ekstinksion rebelion (Exstinction Rebellion) [kao što je akcija zauzimanja londonskih mostova], skidanje portreta predsednika ili kampanje protiv nuklearne energije nemaju za cilj neki određeni zakon.“ Dolazak novih aktivista daje mnogo veći domet nekim akcijama. U Nemačkoj, svake godine, kolektiv Ende Gelende blokira tokom jednog dana ogroman rudnik lignita na otvorenom u Garcvajleru, u Severnoj Rajni – Vestfaliji. Nakon što je tokom prve mobilizacije 2015. godine okupio 1500 ljudi, kolektiv je uspeo da okupi između 5000 i 6000 ljudi u 2019. godine, i četrdeset pet sati da spreči da rudnik počne da radi.
Dok je u mnogim malim gradovima došlo do usklađivanja sa marševima protiv klimatskih promena, ustanak „žutih prsluka“ bacio je svetlo na jedan rascep u društvu koji je vidljiv u Parizu. Žerom Kasio, „žuti prsluk“ iz grada Vilfranš sir Saon, koji je već dugo ekološki osvešćen, prepričava svoje sećanje na 16. mart 2019. godine: „Vraćali smo se sa Jelisejskih polja, gde je došlo skoro do rata, i stigli smo na Trg Republike, na koji je stigao ’Marš veka’ za klimatske promene. Različitost među nama bila je tako šokantna da se mogla videti, namirisati. Rekao sam sebi: ’Ono tamo je svet plišanih medvedića i malih buržuja. Oni ne žele da vide šta se dešava pored njih.’ Bilo je možda tridesetak nas ’žutih prsluka’ tamo i bili smo vidljivi. Niko nas nije ni pogledao.“ Matju Burbone, „žuti prsluk“ u Nantu, objašnjava to detaljnije: „Neke grupe radikalnijih ekologa više vole da direktno protestuju sa ’žutim prslucima’, koji nisu u pregovorima, već radi promene režima.“ Predsednik Prijatelja Zemlje, Kaled Gaiđi, skromno to priznaje: „Propustili smo ovaj sastanak. Bilo je potrebno da prođe duže vreme da bismo reagovali. Bilo je tu pomalo od sindroma ’crvenih kapa’, sa strahom od krajnje desnice. Takođe, nije bilo lako jer su ’žuti prsluci’ bili na mestima na kojima nije bilo naših aktivista. Pokušali smo da se prilagodimo. Od aprila, došlo je do približavanja. Ali tu se javlja pitanje kulturnih kodeksa, to nije prirodna stvar koja se dešava sama po sebi, upoznajemo se.“
Ovaj propušteni sastanak ukazuje takođe na jaz između dve vizije ekologije. „Pokreti koji se proglašavaju za one koji su za očuvanje prirode uvek su bili veoma različiti. Ali oni uglavnom ne uključuju diskurse o društvenom napretku, objašnjava Valeri Šansigo, istoričarka nauka i prirodne sredine. Nailazimo na reakcionarne zajednice, poput duhovnika, na primer, čiji se diskurs temelji na prirodi ali ne donosi emancipaciju. ’Kolibri’ i antropozofija stoje na toj liniji. Ako je uticaj antropozofije uglavnom nepoznat, on je možda važniji od uticaja revolucionarnih pokreta. ’Ni desno, ni levo’, za šta se neki ponosno zalažu, odražava njihovo nepoznavanje socijalnih borbi. Ekolozi koji odlaze u stranku La Republik en marš [LRM] potiču iz ove struje.“
Brojni aktivisti pokreta Prijatelji Zemlje, koji su organizovali kandidaturu Renea Dumona na predsedničkim izborima 1974. godine, priklonili su se reformizmu. Ironija je u tome da dok su nekada govorili da se smanjuju, čak da su libertarijanci, oni danas veruju u pravedni kapitalizam... „Moramo se odreći ideja o ’velikoj večeri’ (to je veče koje će nastupiti posle ostvarene pobede, prim. prev.) i gledati kako se može raditi na regulatornom nivou“, veruje na primer Iv Lenuar, aktivista iz vremena početaka pokreta Prijatelji Zemlje i Grinpis. „Trebao bi nam kapitalizam u kojem su prioriteti ekološki. Ne smemo da razmišljamo o nejednakostima, jer u suprotnom udaramo u zid. Istorijski razlozi su doveli do toga da postoje ljudi koji imaju novac. Važno je samo šta oni rade sa tim novcem.“
„Potrebna bi bila vrlo snažna neposlušnost“
Jedna druga verzija ekologije pojavila se 1970-ih. „U Sjedinjenim Državama i u anglosaksonskim zemljama razvija se radikalna kritika koja artikuliše zabrinutost za životnu sredinu sa sve snažnijim optužbama na račun kapitalističkog sistema“, objašnjava Fabijen Karije, predavač na političkim naukama na Univerzitetu Pariz Nanter. Britanski pokreti poput Fronta za oslobađanje životinja (ALF) i Fronta za oslobađanje Zemlje (ELF) razlikuju se po tome što ne prihvataju nijedan oblik hijerarhije među živim bićima. Te anarhističke grupe promovišu direktnu akciju i osporavaju reformizam drugih. „U ALF, a zatim u ELF“, nastavlja Valeri Šansigo, „nalazimo stvarnu kritiku kapitalizma. Međutim, oni ostaju marginalni, ne toliko po svom broju koliko po položaju koji zauzimaju. Ovi aktivisti imaju tendenciju da izbegavaju društvo. To daje pank pokrete i različite zajednice. One se mogu boriti protiv društva, a da se ne uključuju, da ne ulaze u sindikate u preduzećima, na primer. Ovakav svet najavljuje ZAD [zone à defendre] iz Notr-Dam-de-Land. ZAD su direktna akcija, odnosno promena vlastitog života na radikalan način kako bi on bio koherentan.“ – „U ZAD-ovima, uključene su sve (…)
