Simiti (đevreci sa susamom), krastavci, crne masline i menemen (kuvana jaja sa paradajzom): doručak je turski, ali nalazimo se u jednoj od onih buržoaskih kuća sa kibicfensterima u severnom predgrađu Londona. Naš domaćin, pedesetogodišnji Mustafa Ješil, tražen je u Turskoj koja zahteva njegovo izručenje. On je jedan od četvorice begunaca za koje je turski premijer Binali Jildirim, tokom svoje posete Velikoj Britaniji 2017. godine, od tadašnje premijerke Tereze Mej zahtevao da budu vraćeni u Tursku.
Za islamističko-nacionalističku vlast u Ankari, on pripada „terorističkoj organizaciji pristalica Fetulaha Gulena“, odnosno FETO-u. Turski režim tako opisuje pokret oko ovog samoprognanog imama izbeglog u Pensilvaniju (SAD), kog optužuje da je organizovao neuspeli vojni puč 15. jula 2016. godine. Ješil je jedan od retkih ljudi koji imaju direktan pristup Hodža efendiju („Učitelju“) – veoma uzvišena titula pripisana Gulenu – u čije ime često govori.
Vrhunski organizator i vođa, Ješil je tipični predstavnik gulenističkih aparatčika koji pokreću Hizmet („Službu“), kako nazivaju svoj pokret koji, prema navodima kalifornijske profesorke Sofije Pandje, broji deset miliona pristalica širom sveta. Krajem 1970-ih, Ješil je studirao teologiju na Univerzitetu Marmara u Istanbulu, a potom je predavao veronauku. Hiljadu devetsto osamdeset i treće otkrio je Gulenove propovedi koje se nastavljaju na tradiciju Saida Nursija, kurdskog sveštenika bliskog sufizmu s početka XX veka (1878–1960), što je u njemu probudilo „emociju koju do tada nisam bio osetio“. Danas, on je Abi („veliki brat“) i predsednik Hejeta („Saveta“). On upravlja evropskom granom udruženja i nadzire imame (vodeće kadrove) koji operišu na Starom kontinentu, širom kog su gulenisti našli utočište.
Glavni neprijatelj Ankare
Jer situacija se promenila. U prvom trenutku, Hizmet je bio u savezu sa Redžepom Tajipom Erdoganom, koji je na vlast došao na parlamentarnim izborima 2002. godine. Gulenisti su mu omogućili da smanji uticaj republikanskog, elitističkog, nacionalističkog, sekularnog i kemalističkog establišmenta u pravosuđu i policiji, ali i da izbaci vojsku sa političke scene – u najvećoj meri kroz podmetanje dokaza, arbitrarna hapšenja i kvazistaljinistička suđenja. Ipak, danas je ovaj pokret glavni neprijatelj režima u Ankari. Ješil je igrao ključnu ulogu između 2010. i 2015. godine u sukobima između gulenista i Erdoganovih pristaša u srcu državnog aparata; sukobima koji su prvobitno bili prikriveni, da bi potom izbili na svetlost dana. Pobegao je iz zemlje godinu dana pre pokušaja državnog udara iz 2016 – neuspelog puča koji je doveo do uvođenja vanrednog stanja, razbijanja gulenističkih mreža u vojsci i državnoj upravi, gašenja velikog broja udruženja, konfiskacije medija i uspostavljanja kontrole nad školama, univerzitetima i brojnim firmama povezanim sa gulenistima. Prema izvoru iz vlade, na proleće 2019. godine, uhapšeno je oko 77.000 osoba optuženih da pripadaju FETO-u (od čega 17.000 žena i 750 dece), njih 240.000 tek treba da bude privedeno pred lice pravde, 30.400 već je proglašeno krivim, a 150.000 službenika suspendovano je ili otpušteno.
Budući da se u Turskoj terete za krivična dela, brojni gulenisti – „velika braća“, ali i obični članovi – odlučili su da zatraže politički azil u državama članicama Evropske unije: prema Ješilovim navodima njih ukupno 55.000 između 2016. i početka 2019. Uz SAD, Stari kontinent sada predstavlja stožer organizacije, što nije oduvek bio slučaj. Istini za volju, ona je prisutna u Evropi od osamdesetih godina prošlog veka i finansira se zahvaljujući donacijama brojnih turskih preduzetnika koji gaje simpatije prema Gulenovim viđenjima, a žive izvan Turske. Međutim, pravi uzlet doživela je tek nakon izborne pobede Stranke pravde i razvoja (Adalet ve Kalkınma Partisi – AKP), 2002. godine.
Jedan član koji je zatražio da ostane anoniman objasnio nam je kako mreže funkcionišu: „U Evropi i drugde, gulenisti su uvek organizovani na isti način. Postavlja se imam koji ’upravlja’ pokretom u određenoj državi, kao i četiri grupe zadužene za međuversku ili komunikaciju sa civilnim sektorom, za smeštaj, za škole i, naposletku, za poslovne ljude. Svaki veliki region (…)
