Topao dan u Navapolatsku. Sunčeva svetlost obasjava ogromni trg gradske opštine. Nigde drveta da pruži i najmanju senovitu oazu. Na nekoliko metara odatle nalazi se ulica Ekol, koja s pravom nosi to ime. Na broju 5, kroz poluotvorene prozore dopire muzika. Na zemlji, plavo obojeni kamenčići iscrtavaju violinski ključ. To je muzički institut u kom smo se upoznali sa gospođom Ksenijom Kosaijom. „Dobro došli u Navapolatsk, jedini grad u Belorusiji koji nema Lenjinovu statuu“, šali se ta mlada žena.
Smešten na severu zemlje, na granici sa Letonijom i Rusijom, ovaj, nekada sovjetski grad, podignut je 1954. godine, kako bi prihvatio porodice radnika u petrohemijskom sektoru. Danas se tu nalazi impozantna rafinerija državnog preduzeća Naftan. Upravo u ovaj grad sa skoro sto hiljada stanovnika, gospođa Kosaija je na dve godine bila raspoređena kao učiteljica klavira. „Studirala sam na konzervatorijumu u Minsku. Posle pet godina učenja, želela sam da radim u glavnom gradu, ali su me poslali ovde.“
Ona ukazuje na sistem obaveznog raspoređivanja nakon studija, na „raspredelenie“, što doslovno znači „alokaciju“. Nastala u sovjetskoj epohi i delimično zadržana nakon proglašenja nezavisnosti zemlje, 1991. godine, ova zakonska mera odgovara, prema članu 83 zakona o obrazovanju „zahtevu da se društveno zaštite mladi diplomirani studenti i da se zadovolji potreba za stručnjacima, radnicima i zaposlenima iz oblasti ekonomije i socijalne sfere“. Godine 2018, ona je obuhvatila 19.300 studenata, ili oko 60% onih koji su napustili univerzitetske klupe (izuzev dopisnih kurseva).
Princip je jednostavan. Svaka visokoškolska ustanova otvara za maturante izvestan broj besplatnih mesta, koja im se dodeljuju u skladu sa postignutim rezultatima: najpre se udovolji najboljima. Zauzvrat, oni treba da, po završetku studija rade dve godine u mestu koje im dodeli njihov univerzitetski centar, bilo gde u Belorusiji. Lekari, inženjeri, računovođe, profesori, novinari: nema ni jedine profesije koju ta pravna mera ne obuhvata.
Garantujući prvo zaposlenje jednom delu mladih, Belorusija je napravila izbor koji se protivi liberalnim receptima koji se primenjuju u ostatku Evrope, gde vlade tvrde da se bore protiv nezaposlenosti mladih smanjujući im plate ili čineći njihove ugovore fleksibilnijim. Francuski studenti koji su se suprotstavili, 2006. godine, „prvom ugovoru o zapošljavanju“, koji je probni rok produžavao na dve godine za one mlađe od 26 godina, možda bi pronašli neke prednosti u beloruskom modelu.
Malo je poznato da se Belorusiji često rugaju zbog njene sklonosti ka Lenjinovim statuama i prevelike vezanosti za vlastitu prošlost. Međunarodne finansijske institucije smatraju njen javni sektor preglomaznim. Očuvanje određenih sovjetskih društvenih dostignuća, međutim, doprinelo je dugotrajnosti vlasti predsednika Aleksandra Lukašenka, koji drži zemlju gvozdenom pesnicom od 1994. godine. Iz komunističkog nasleđa Lukašenkov režim je takođe zadržao kult „vrednosti rada“ i, samim tim, prezir prema besposlenosti, što je u skladu sa njegovom brigom da nađe korisno zanimanje za svoje radno sposobno stanovništvo, naročito ako je ono mlado i potencijalno turbulentno.
Stoga ne iznenađuje da vlasti ističu zasluge raspredelenia. „Obavezno raspoređivanje je pre svega prednost koja se daje studentima“, uverava nas Irina Starovoitova, zamenica ministra obrazovanja, koju srećemo u njenoj kancelariji. „S jedne strane, država je dužna da im na kraju studija garantuje posao. S druge strane, oni dobijaju status ’mladih stručnjaka’ i dobijaju u skladu sa tom titulom pored redovne plate i dodatak.“ Većina anketiranih mladih ljudi nije imala ništa protiv tog uvećanja. Neki su (…)
