Jedanaestoro mrtvih i šestoro ranjenih: to je bilans napada koji je 27. oktobra 2018. godine izvršio Robert Bauers otvorivši vatru u jednoj sinagogi u Pitsburgu u Pensilvaniji. Pre nego što je počinio ovaj zločin, napadač je na društvenim mrežama objavio više rasističkih poruka u kojima je optužio Jevreje da su skovali zaveru da unište belačku Ameriku dovodeći u SAD muslimane i druge neželjene imigrante. Ista mešavina ksenofobije i antisemitizma kola među ekstremnim desničarima i belačkim suprematistima sa obe strane Atlantika.
U avgustu 2017, neonacisti okupljeni u Šarlotsvilu u Virdžiniji kako bi odbranili simbole Konfederacije (Konfederativnih Američkih Država, takozvanog „Juga“; poražene strane u Američkom građanskom ratu, prim. prev.) skandirali su „Nećete nas odmeniti!“ („You will not replace us“), slogan koji su pozajmili od francuske ekstremne desnice, i proširili ga za „Jevreji nas neće odmeniti!“ („Jews will not replace us“). Širom Skandinavije, u Velikoj Britaniji, u Poljskoj i u Grčkoj, određene identitetarističke grupice tvrde da „jevrejski“ mediji i njihovi liberalni, „kosmopolitski“ saveznici podstiču dolazak migranata iz globalnog juga koji treba da odmene Evropljane.
U svojoj najnovijoj verziji, antisemitističke teorije zavere predstavljaju Jevreje kao zagovornike imigracije i, samim time, kao uništitelje vrednosti zapadne civilizacije, nacije i porodice. Strah od „jevrejske zavere“ poprimao je različite oblike u prošlosti. U dvadesetom veku najmoćniji i najdestruktivniji mit bila je ideja o judeoboljševizmu – što može delovati paradoksalno u vreme u kom dominantni diskurs i mediji nastoje da optuže levicu za antisemitizam.
Zagovornici ove nebulozne teze smatraju da je komunizam izmišljotina Jevreja koji su se preobukli u revolucionare kako bi lakše proširili svoju moć širom sveta. Budući da su bili odgovorni za zločine koje su komunisti počinili, sami su izazvali antisemitističku reakciju koja je nužno trebalo da ih kazni za njihova zlodela. Za vreme oluje rata 1914–1918. i Ruske revolucije 1917, nakon kojih je usledio pad istočnoevropskih carstava, mit o judeoboljševizmu, snažno prisutan među „belim“ (kontrarevolucionarnim) Rusima i paravojskama lojalnim ukrajinskoj nacionalnoj vladi, pokrenuo je talas pogroma koji je doveo do smrti 180.000 Jevreja i Jevrejki i još pola miliona gurnuo u potpunu bedu. U Mađarskoj, nakon sloma kratkotrajne boljševičke vlasti, kontrarevolucionari su zaveli „beli teror“ u kom je ubijeno 3000 osoba, od čega polovina Jevreja. Zapadna Evropa i Amerika, zaposednute istim strahom, verovale su da je ovaj progonjeni narod istočne Evrope koji je bežao od haosa sa sobom nosio klice revolucije. Počeli su da se množe pozivi da se granice zatvore.
Tokom 1930-ih, Adolf Hitler nazivao je Sovjetski Savez judeoboljševičkim divom koji se nalazio u nepomirljivom sukobu sa etničkim nacionalizmom čijim su se predvodnicima nacisti smatrali. Kada je Nemačka objavila rat Sovjetskom Savezu, 1941. godine, nacistička propaganda pravdala je ovu preventivnu invaziju slikom Evrope pod napadom varvarskih azijskih hordi koje predvode nemilosrdni jevrejski narodni komesari. Život kontinenta zavisio je od pobede Nemačke. Ova ideja dovela je do zatiranja čitavih jevrejskih zajednica na okupiranoj teritoriji Sovjetskog Saveza, čime je otpočeo genocid nad Jevrejima u Evropi. Od Francuske do Ukrajine, saradnici nacista doprineli su njegovom sprovođenju kako bi se dodvorili Hitleru.
Jesu li oni koji su ova zlodela sprovodili i sami verovali u mit o judeoboljševizmu? Bez sumnje. Naposletku, nije li Lav Trocki rođen kao Lav Davidovič Bronštajn? Isto važi i za Maksima Litvinova, sovjetskog ministra spoljnih poslova između 1930. i 1939. Druge velike ličnosti revolucionarne istorije takođe su bile jevrejskog porekla: od Grigorija Zinovjeva – predsednika Komunističke internacionale između 1919. i 1926. – do revolucionarne teoretičarke Roze Luksemburg i, da ne zaboravimo, velikog filozofa Karla Marksa. Pored toga, evropski novinari u međuratnom periodu davali su sve od sebe da pokažu kako su se Jevreji nalazili na vodećim položajima u mnogim komunističkim partijama. Prema određenim navodima, trideset od četrdeset i osam narodnih komesara u mađarskoj sovjetskoj vladi 1919. godine bili su Jevreji.
Ove činjenice služile su kao osnova za mit. Ipak, dovoljno je promeniti perspektivu i pomenuti statistički podaci poprimaju sasvim drugačiji smisao. Među komunistima je svakako bilo mnogo Jevreja; međutim, mnogi drugi Jevreji nisu (…)
