Od poslednje trećine XX veka, često se moglo čuti kako se govori da smo svedoci „kraja velikih priča“. Uspeh ovog izraza, pozajmljenog od esejiste Žan-Fransoa Liotara, bio je toliki da ga je gotovo učinio klišeom. On se odnosi na neuspeh koncepcije ljudske istorije koja napreduje ka kolektivnoj emancipaciji, a koju su prvobitno doneli prosvetitelji sa svojim poštovanjem moći razuma kao univerzalne sposobnosti: od liberalizma do marksizma, izgleda kao da činjenice poništavaju te ideale, koje je podstakao „princip nade“, da upotrebimo naslov glavnog dela Ernsta Bloha. Njegova medijska upotreba, koja je postala gotovo banalna, nije opterećena filozofijom, već nameće jednostavnu i efikasnu ideju da je posle Aušvica, posle staljinizma, postalo nemoguće verovati u pozitivan smisao istorije i držati se stava da su nam potrebne srećne utopije za sve ljude.
Ovaj kraj velikih priča, potvrđen kao očigledna istina označio bi kraj velikodušnog optimizma, pouzdanog, ali opasnog, i obezvredio bi kao puko zastarelo verovanje svaki projekat promene sveta. Ukratko, u jednom vremenu koje je svakako obeleženo neuspehom velikih političkih pokreta, ne bi se više moglo, ili bi čak bilo dostojno žaljenja i glupo ili lažno, držati se skupa ideja i vrednosti koje bi iznosile stav o ljudima uopšte. „Velika noć“ (ili noć velike promene, prim. prev.) velika je tragična šala, razum se pokazao kao oruđe u službi ugnjetavanja: to je značilo oproštaj od svakog zajedničkog horizonta, oproštaj od svake želje da se vlastite snage stave u službu ideala koji bi bio veći od odbrane ličnih interesa, i prihvatanje dosade, na samom dnu plačljive melanholije. Čoveku, smeštenom u male priče, u skromne utopije, preostaje samo da se pozabavi onim što će dati smisao bar njegovom vlastitom postojanju.
Ali ovaj poduhvat da se uspostavi jedna mašta lišena iluzija, utemeljena na „lekcijama iz istorije“, i tako elegantno u službi dominantne ideologije koja želi da se osigura od rezignacije naroda, danas počinje da se ruši pod snažnim udarima. Posle dugog razdoblja depresije, ovaj model koji je predložila naša pretpostavljena zapadna „postmodernost“ tumači se – na različite načine, svakako – manje kao odgovor zdravog razuma na greške iz prošlosti a više kao recept da se prikloni buržoaskim vrednostima. Kompromis, realizam, relativizam, zlatna sredina i praksa podržana onim „u isto vreme“: sve su brojniji oni koji sve to odbijaju kao smokvin list koji štiti postojeći poredak. Tako se otkriva poredak novog kolektivnog narativa u kojem se na levici pojavljuje osetljivost za duhovne zahteve koji se, međutim, najčešće postavljaju odvojeno od političkih izbora. Povratak mistici protiv neoliberalnih vrednosti, potraga za apsolutnim zarad spasa svih: treba li u tome videti početak akcije za društvenu promenu ili za njeno slabljenje?
„Moć siromaštva“
Svedoci smo jednog istraživanja koje se otkriva na primer u zanimanju za katoličke pisce kao što su Žorž Bernanos ili Žoris-Karl Uismans, da i ne pominjemo uporno prisustvo Šarla Pegija i lagani, ali uporan, povratak blistavog pamfletiste Leona Bloja. Uismans je između ostalog upravo prihvaćen u ediciji Plejade. mada je donedavno važio za autora poznatog relativno uskom krugu. Mišel Uelbek, koji gaji veliki prezir prema srednjoj klasi, fasciniran onim što mu se čini kao umrtvljeno i prazno društvo, u svom pretposlednjem romanu Pokoravanje prikazao je ovog pisca sa samog „kraja veka“, kao snažno „zgađenog“, kako ga opisuje u predgovoru. Uismansovo najpoznatije delo, Nasuprot, bilo je po rečima jednog njegovog vršnjaka, Žila Barbi de Obervila, poruka da posle svega preostaje kao logičan samo izbor između cevi pištolja i podnožja krsta. On je izabrao krst. Njega, nasuprot Uelbeku, pokreće upravo odbacivanje nihilističkog beznađa i čari ega u korist spasonosne vere.
Slučaj Bernanosa je još jasniji. Ovaj autor romana koji su posvećeni pitanju zla, počinje pod zastavom Francuske akcije (ekstremno desna organizacija s početka XX veka, prim. prev.), i blizak Šarlu Morasu, ne pravi otklon od antisemitizma; ali će sa strašću ustati protiv frankizma i višijevske vlade, ne odričući se (…)
