Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

TRI MESECA PROTESTA

Mobilizacija za novi politički sistem u Iraku

Irak doživljava veliku društvenu krizu, pogoršanu korupcijom i raspadanjem institucija. Stanovništvo kroz revolt koji traje tri meseca dovodi u pitanje politički sistem zasnovan na sektaštvu i konfesionalizmu. Ovaj protest, koji je zasada pretežno šiitski, osuđuje i sveprisutnost iranskog uticaja

Gotovo 450 mrtvih i više od 20.000 povređenih u periodu od 1. oktobra do sredine decembra: bilans je strašan. Od trga Tahrir, koji se nalazi u srcu Bagdada, pa sve do gradova na jugu Iraka, hiljade demonstrantkinja i demonstranata prkosi vladi i miliciji zahtevajući okončanje političkog sistema koji je uspostavljen 2003, godine koja obeležava kolaps diktatorskog režima Sadama Huseina. Dijalog između vlasti i ljudi na ulicama je prekinut. Otmice i ubistva aktivista se nastavljaju i nakon masakra iz noći 6. decembra, kada su neidentifikovani pripadnici milicije u garaži, mestu susretanja demonstranata, ubili 24 osobe (20 demonstranata i četiri policajca).

Još od 29. novembra 2019, kada je premijer Adel Abdul Mahdi podneo ostavku, vladajuća klasa nastavlja da se oglušuje na zahteve omladine i bavi se zahtevom za izbor novog šefa vlade, dok bivši šef vrši istu funkciju u privremenoj. Šesnaest godina nakon pada Bagdada, koji je usledio nakon invazije od strane američkih trupa i njihovih saveznika (posebno britanskih), Irak doživljava krizu bez presedana.

Nova strana iračke istorije otvorena je 27. septembra. Tog dana su dva događaja zapalila vatru. Najpre, nasilno i neopravdano razbijanje skupa nezaposlenih studenata i studentkinja ispred premijerovih kancelarija. Potom, uklanjanje i premeštanje sa položaja čoveka koji se smatra nacionalnim herojem zbog uloge u borbi protiv organizacije Islamska država (ID): general-potpukovnika Abdul Vahaba el Sadija, drugokomandujućeg u Iračkoj protivterorističkoj službi. Brojni Iračani i Iračanke su u ovom uklanjanju sa višeg i premeštanju na niži položaj videli skrivenu ruku Irana. El Sadi je bio blizak Amerikancima, a Iračka protivteroristička služba, u kojoj je faktički bio lider, predstavljala je bedem hegemonističkim ambicijama Jedinica narodne mobilizacije Iraka „Hašd el Šabi“. Jedinice „Hašd el Šabija“ su stvorene 2014. godine da bi vodile sveti rat protiv ID, nakon pada Mosula, a ovu dominantno šiitsku koaliciju sastavljenu od nekoliko paravojski finansira Iran i obučava Revolucionarna garda (naoružana ruka Teherana u regionu).

Represija nad diplomiranim studentima i studentkinjama i premeštanje sa položaja nacionalnog heroja da bi se udovoljilo Teheranu? Ove dve činjenice rezimiraju dvostruku motivaciju pokreta Hirak: bes zbog ekonomske situacije i društvene degradacije, te zasićenost zbog iranskog uticaja. Iako spontano pokrenute, aktuelne pobune – poslednje u dugom nizu pobuna od 2003 – posledica su šesnaest godina neispunjenih obećanja. Endemični problemi koji postoje od 2003. su istrajni: korupcija, klijentelizam, nezaposlenost, oružano nasilje, neefikasan politički sistem koji je na izdahu. Međutim, zemlja nikada nije bila bogatija. Državni budžet je imao koristi od očuvanja cena nafte, zbog čega je prihod u 2019. iznosio 112 milijardi dolara (gorivo čini 99% izvoza Iraka). Istovremeno, državna korupcija je porasla. Komisija Parlamenta je početkom 2019. utvrdila da je ona u periodu od šesnaest godina progutala 200 milijardi dolara, što je iznos dvostrukog bruto domaćeg proizvoda (BDP).

Sa procentom od 50% nezaposlenih, omladina je prva žrtva lošeg upravljanja. Samoubistvo, koje muslimanska veroispovest inače osuđuje, ovde više nije tabu tema. Parlamentarna komisija za ljudska prava je, vrlo zvanično, priznala porast stope samoubistava – za period između 2016. i 2018 – za više od 30%, odnosno sa 383 slučaja na 519 slučajeva. Premda su ovi brojevi verovatno potcenjeni, podstakli su burne emocije stanovništva. Stvar je još ozbiljnija: u 2019. godini je nekoliko ovih činova očaja počinjeno direktno na društvenim mrežama. Što se tiče sektora obrazovanja, različite vlade ga od 2003. u potpunosti zanemaruju. Danas u Iraku nedostaje više od 20.000 škola; u nekim slučajevima se u jednoj učionici okuplja više od 80 učenica i učenika. Još alarmantnije: 130.000 dece nije upisano u osnovnu školu tokom 2017/18. školske godine. Ukoliko se Irak posmatra u celini, problem je još dublji u područjima koja je prethodno (...)

Obim celog teksta : 1 958 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Ferat Alani

je novinar i zajedno sa Leonardom Koenom autor dela Le Parfum d’Irak, Éditions Nova, 2018.
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst