Šta je zajedničko andskoj kosmologiji Kalauaja u Boliviji, umeću napuljskog picajola, branju trave ive na planini Ozren u Bosni i Hercegovini i kontroli rizika od lavina u Švajcarskoj i Austriji? Ništa, osim toga što je Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organisation – UNESCO) sve ove prakse upisala u Reprezentativnu listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva (NKB) i stavila ih pod svoju zaštitu. Kao što možemo videti, ova oblast veoma je široka.
Prema navodima UNESCO-a. NKB obuhvata sve što „zajednice i grupe, delujući u svom okruženju, kroz svoju interakciju sa prirodom i u odnosu sa svojom istorijom, permanentno stvaraju, prenoseći ga sa generacije na generaciju; što im pruža osećaj identiteta i kontinuiteta, doprinoseći na taj način promovisanju poštovanja kulturnog diverziteta i ljudske kreativnosti“ – drugim rečima, umeća, usmene tradicije i društvene, ritualne ili svečane prakse... Ova oznaka pokazala se široko primenjivom.
Otkako je lista ustanovljena 2008, na nju je do danas upisano preko 500 stavki iz 122 države. Međutim, ko odlučuje šta će se na njoj naći? I šta to podrazumeva? Uvrstiti među NKB obusonsku tapiseriju ili alonsonsku čipku – da navedemo dva francuska primera – ne deluje kao nešto čemu bi se iko usprotivio, naročito ako ih posmatramo kao dva drevna oblika zanatskog umeća koja treba očuvati. Nasuprot tome, stvar postaje komplikovanija kada je reč o muzici i praksama koje su za nju neraskidivo vezane. Naročito uzevši u obzir to da takvi primeri predstavljaju više od trećine (176) svih stavki na spisku NKB. Koje od njih se mogu proceniti kao prenošene „sa generacije na generaciju“ ili kao one koje pružaju „osećaj identiteta“?
U slučaju svetske materijalne baštine (izuzetna kulturna ili prirodna bogatstva, poput pećine Šove ili Avra arhitekte Augusta Perea), naučni komitet određuje koja će se dobra naći na listi. S druge strane, u slučaju žive baštine, UNESCO insistira na stručnosti samih zajednica. Praktikanti i praktikantkinje, često udruženi u organizacije, zahtevaju da njihova aktivnost bude upisana u nacionalnu listu NKB tako što podnesu dokument kojim moraju da dokažu da zajednica masovno podržava tu inicijativu.
Predlozi potom prolaze kroz odabir u Ministarstvu kulture, koje donosi odluku o tome koje će podneske proslediti UNESCO-u, oslanjajući se na političke kriterijume – koji uključuju nepotizam i komercijalni potencijal. „Dajte državi bilo kakav alat i ona će ga koristiti da se bavi politikom. To je njen posao, ali je i kršenje ciljeva konvencije“, žali se antropolog Sesil Divel, šef kancelarije za NKB u UNESCO-u od 2008. do 2015. godine.
Reklo bi se da je Bob Marli iskazao slično mišljenje kada je u numeri Revolution (1974) pevao: „Nikad ne daj političaru da ti učini uslugu / Ili će želeti da te zauvek kontroliše.“ Ko bi pomislio da će rege biti upisan na spisak NKB u novembru 2018? Na Jamajci, ta vrsta muzike više doprinosi turističkoj industriji nakon što je institucionalizovana, nego dok se vezivala za rastafarijance koji puše džointe. „Jamajčanske vlasti godinama su se borile protiv regea, pre nego što su shvatili da on donosi veći prihod državi od propadajuće nacionalne industrije boksita“, napisao je voditelj Britanske radiodifuzne korporacije (British Broadcasting Corporation – BBC) Dotun Adebajo u Gardijanu (The Guardian) (1. decembar 2018). Oznaka UNESCO-a postala je turistički adut i faktor folklorizacije.
Međutim, više od komodifikacije – koja se mogla očekivati – ono što je važno jeste efekat koji oznaka ima na različite vrste muzike i grupe iz kojih su one (…)
