A kao Alžir, B kao Bolivija, Č kao Čile, E kao Ekvador, F kao Francuska… Desi se tako ponekad da posle mesec dana razlozi izbijanja protesta izgube na značaju, pa se ispunjavanjem prvobitnog zahteva demonstranata malo šta postigne. Odustajanjem od povećanja cene metroa za 4% Sebastijan Pinjera nije uspeo da isprazni ulice Santjaga, baš kao što ni vlada Hongkonga povlačenjem zakona o izručenju nije razoružala svoje protivnike. Jednom kada pokret nastane, mora se učiniti više od toga. Ako treba izvedite policiju i vojsku. U Iraku, Čileu i Alžiru obećajte ustavne promene.
Ali čim požar na jednom mestu utihne, eto ga na sledećem. Zahtevi su nepojmljivi: „Narod traži pad režima.“ Kako će to da postigne? Šta treba da uradi? Iako to nije baš uvek najjasnije, ide se dalje. Demonstracije u Alžiru traju već skoro godinu dana. U Hongkongu su izbile prošlog juna i od tada poprimile veliki značaj: strah od žestoke represije mogao je da paralizuje demonstrante, ali nisu se dali. Šta se za to vreme dešava u Iranu, gde se čak i broj ubijenih demonstranata drži u tajnosti?
Opšte nepoverenje služi kao cement, kao vezivno tkivo narodnog pokreta – nepoverenje u ekonomski liberalizam koji je kastinsko društvo onih koji se ne mrdaju ni sa vrha ni sa dna doveo do savršenstva. Iznad svega, međutim, nepoverenje spram arogancije i laži postojećeg političkog sistema koji su tzv. „elite“, odnosno vladajuća klasa, pretvorile u pretorijansku gardu svojih privilegija.
Pitanje zaštite životne sredine dokaz je ove bespomoćnosti. Tri godine nakon svečanog proglašenja Pariskog sporazuma, pukotine se već naziru. Planeta bogatih nije uspela da suzbije njihov apetit za potrošnjom; rizici od pregrevanja sve su očigledniji. Socijalistička gradonačelnica Pariza, An Idalgo, obraćanja sada završava ekološkim peroracijama, ali istovremeno dopušta prekrivanje velikih zgrada glavnog grada džinovskim, blistavim reklamama za luksuzne brendove i mobilne telefone. Francuski ministar saobraćaja se, za to vreme, naslađuje najavama novih radnih mesta u svojom sektoru: „U narednih nekoliko godina biće nam potrebno 30.000 vozača, tako da je to zaposlenje koje bi trebalo promovisati, posebno među mladima.“
Više vozača na putevima, više „Makronobusa“ i zaštitićemo ekosistem. Je l’ to železnica postala teret? Nego šta je. Uostalom, ionako se moramo boriti protiv prevelikog broja zaposlenih u javnim preduzećima.
Ustanak u Tunisu je u decembru 2010. godine pokrenuo „arapsko proleće“. Španski „pokret trgova“ pojavio se u maju iduće godine; mobilizacija čileanskih studenata u junu; „Okupirajmo Volstrit“ u septembru. U godini koja je pred nama obeležavamo desetu godišnjicu svega toga. Već tada smo videli mladost, spontanost, upotrebu društvenih mreža, odbijanje povratka na staro, bes uzrokovan ekonomskim politikama koje su gotovo svuda bile osmišljene tako da počiste štetu koju su napravile banke.
Devet godina kasnije, uprkos tome što je tuniska diktatura pala, socijalni zahtevi koji su bili u srži tog ustanka ni delimično nisu rešeni. Stvari ni drugde ne stoje ništa bolje. U tim okolnostima razumljiva je korist od dobrih vesti, pa i iskušenje da precenimo globalnu rasprostranjenost svesti o prioritetima koje i sami branimo tamo gde postoje tek sklepani, nestabilni pokreti, koji ne troše previše snage na uspostavljanje međusobnih veza.
Smrt kapitalizma, ukrštanje borbi i poslednji trzaji globalizacijske hegemonije od kraja prošlog veka najavljuju se u metronomski redovnim razmacima. Protivnik je stotinu puta do sada dobio dijagnozu agonije ili skore smrti. Ipak, svaki put do sada znao je kako da promeni svoje lice i diskurs. Četrdeset godina od dolaska Margaret Tačer na vlast, upravo je ponovo odneo trijumf u Velikoj Britaniji. Na drugoj strani Atlantika, njegov poraz predstojećeg novembra daleko je od zagarantovanog. Pored toga što skretanje pogleda s jednog ili više neuspeha – u Brazilu, Grčkoj, Boliviji, Italiji… – donosi utehu, dobro je saznati svaki put kada se tamo negde vatra ponovo rasplamsa.
A isto gorivo koje je te požare pokrenulo danas se nalazi gotovo svuda. Ono je ujedno i ekonomske i političke prirode: finansijska kriza iz 2008. godine ne samo da je donela korist onima koji snose najveću krivicu za njeno izbijanje, već su i vodeće stranke, kako desnice tako i levice, počele da se nadmeću u tvrdoglavom nametanju nepravednih odluka stanovništvu. To je dovelo do neminovnog srozavanja legitimiteta „sistema“. Deset godina kasnije taj legitimitet je na nuli. Analiza tog neuspeha, međutim, može da otvori put (ili se izloži) suprotstavljenim ideološkim interpretacijama – jer, „sistem“ koji se nalazi na optuženičkoj klupi nije nužno onaj koji radi u službi kapitalističke klase. Drugi u njemu vide sve što, prema njihovom mišljenju, neupitno štiti susede, one manje imućne, strance, „socijalu“. Takav resantiman koristi isključivo privilegijama onih koji već vladaju.
Makronova „reforma“ penzionog sistema (…)
