Pre više od pedeset godina, komentarišući smanjenje poreza na profit preduzeća od 50%, tadašnji glavni predstavnik kapitalista je izjavio: „Nas taj sitniš ne zanima.“ Od tada, vlasnici preduzeća pune džepove, a poslednji predsednik Pokreta preduzetnika Francuske (Mouvement des entreprises de France – Medef) Pjer Gataz najavljivao je 2015. godine da će u zamenu za još malo pomoći (u vidu poreskog kredita za kompetitivnost i zaposlenje, CICE) biti otvoreno milion novih radnih mesta. Sitniš je stigao. Radna mesta nisu.
Scenario je uigran. Prvo: nikad ne priznajte da ste dobili poreske olakšice, a ako baš morate, predstavite ih kao simbolične i skromne, pre nego što zatražite još novca. Drugo: konstantno se žalite na neizdržive „namete“ za preduzeća. Ovaj kapitalistički diskurs daje rezultate: poreske olakšice se umnožavaju... preko grbače društva.
Porez na kapital (l’impôt sur les sociétés – IS), jedini direktni državni porez na društva kapitala, odnosi se samo na profit, odnosno na neto uvećanje bogatstva na godišnjem nivou. Njegova zvanična stopa iznosi 33,33%. Stvarnost je sasvim drugačija...
Pre svega, računovodstveni i poreski propisi i praksa omogućavaju preduzećima da minimizuju oporezivu dobit, koja nema naročite veze sa realnim profitom. Takođe, brojne uzastopne vlade su kompanijama uz pomoć raznih rupa u zakonu davale olakšice s namerom da ih navedu da prilagode svoje ponašanje ili povećaju svoju kompetitivnost. Uz to, preduzeća igraju pomoćnu ulogu u poreskom sistemu, prikupljajući određene poreze i društvene doprinose, na osnovu čega takođe dobijaju ustupke. Konačno, dok mala i srednja preduzeća (MSP) uživaju sniženu stopu IS od 15%, mehanizmi optimizacije i utaje poreza omogućavaju velikim kompanijama da same odrede iznos poreza koji su spremne da plate. Oporezivi profit u praksi predstavlja razliku između ostvarene dobiti i troškova koji se mogu odbiti od poreza. Smanjujući iznos prijavljenog profita na više ili manje legalan način, kao i precenjujući iznose troškova, preduzeća mogu da načine svoju poresku osnovicu majušnom. Čak i ako ne uzmemo u obzir protivzakonito izdavanje netačnih računa ili prodaju bez računa, ostaju dve stavke koje pružaju veliki manevarski prostor: nepredviđeni i fiksni troškovi.
Gomila mera bez reda
Odbijanje poreza na ime nepredviđenih troškova jedan je od najmrsnijih aspekata poreskog sistema u okviru kog maštovitost vlasti priskače u pomoć odveć velikoj snalažljivosti preduzeća. Dostupno svima, rezervisano za određene, ili čak samo za šačicu privilegovanih sektora, ono se javlja u najrazličitijim oblicima: za amortizaciju, povećanje cena, fluktuaciju kurseva, pad vrednosti akcija, rizike vezane za kreditne transakcije, parnice, sporna potraživanja... Stoga, kada je jedan američki sud kaznio BNP Pariba sa 8,9 milijardi dolara, ova francuska banka je zahtevala pokriće troškova suđenja i odbrane, pre nego što je „utvrdila otpisiv oporeziv profit“. U prevodu, država je platila trećinu iznosa kazne...
Što se tiče fiksnih troškova, oni se po potrebi mogu rastezati do neverovatnih granica. Pored realnih troškova proizvodnje, među njima se mogu naći stavke u čiju korisnost za ostvarenje dobiti se može posumnjati. To je naročito slučaj sa pretvaranjem troškova menadžmenta u troškove proizvodnje koji se ugrađuju u cenu i, u konačnici, naplaćuju od potrošača. Primer legalnog prebacivanja troškova najimućnijih na one najsiromašnije.
Jer visoki ešaloni imaju skup ukus: luksuzni hoteli, najbolji restorani, putovanje prvom klasom u avionima, poslovna kola, kreditne kartice bez limita, vrhunski opremljene kancelarije, bogate gala večere i prijemi, idilična odmarališta. Seminari, radionice i strateški sastanci najčešće se održavaju u renoviranim istorijskim zdanjima u blizini terena za golf ili u najboljim skijaškim (…)
