Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

PODVALE O AUTOMATIZACIJI RADA

Robot, idealni krivac

Od početka 2010. godine, serija izveštaja koji su izazvali pravu uzbunu proricala je nestanak trećine, ili čak polovine, radnih mesta koja zauzimaju ljudi i njihovu zamenu robotima. Ako im je verovati, robot bi radnicima bio neprijatelj broj 1. Ali da li treba kriviti nove tehnologije, ili ekonomske politike koje nameću niske plate i preseljenja?

Otkako je Džon Mejnard Kejns, u jednom svom eseju iz 1930. godine, zamislio budućnost u kojoj će mehanizacija omogućiti „tri sata rada svakog dana naizmenično, ili jednu sedmicu od petnaest sati“, i omogućiti da „preostalu energiju posvetimo neekonomskim ciljevima“. pitanje automatizacije nije prestajalo da bude tema rasprava u javnosti. Već nekoliko godina ponovo ga nalazimo postavljeno pod bučnim nazivom „digitalizacije sveta rada“.

Skup tehnologija bi vrlo brzo otvarao nova polja na kojima bi mašina zamenila čoveka. U fabrikama bi lagani roboti popunili poslednje praznine u toj oblasti; umreženi sistemi „internet objekata“ učinili bi racionalnijim proces proizvodnje i odnose sa klijentima; veštačka inteligencija bi zamenila zaposlene u sektoru usluga. Sa pojavom armije novih nezaposlenih ili, kako je već predvideo Kejns, „tehnološkom nezaposlenošću, zbog činjenice da otkrivamo načine uštede u radnoj snazi brže nego što znamo da nađemo nove upotrebe ljudskog rada“.

Međutim, detaljan pregled industrijskog pejzaža koji postoji u stvarnosti pokazuje da ove tehnologije automatizacije postižu samo ograničene uspehe. Šta onda izaziva paniku da bi roboti mogli da prouzrokuju društvenu apokalipsu?

Nju posebno izaziva ogroman marketinški udar poslodavaca u vezi sa „četvrtom industrijskom revolucijom“ – posle onih sa parnom mašinom, električnom energijom i IT sektorom – koju su vodile razne zemlje: razdobljem mreže inteligentnih mašina, sposobnih da proizvode jedinstvenu i personalizovanu robu. Taj pojam je naročito popularizovao Klaus Švab, predsednik Svetskog ekonomskog foruma (WEF) u Davosu. Njegova nemačka verzija, pod nazivom „Industrija 4.0“, predstavljena širokoj publici na Sajmu tehnologija u Hanoveru 2011. godine, na upadljiv način ilustruje nesklad između trijumfalnih najava i stvarnosti.

Sprovođenje ove strategije ne motiviše toliko moć nemačke industrije, koliko splet okolnosti. U vrtlogu finansijske krize iz 2008. godine, monetarna politika štampanja novca koju su usvojile centralne banke, zajedno sa gubitkom poverenja u finansijska tržišta, stvorila je potrebu za novim oblastima ulaganja. Marketinški koncept „četvrte industrijske revolucije“ na to odgovara predlogom da se, zahvaljujući novim tehnologijama, stari proizvodni pogon društva rada pretvori u izvor mladosti svetskog kapitalizma. Razvijena prvobitno pod okriljem WEF-a, ta zapovest u Nemačkoj postaje stvarnost utoliko lakše što joj je to nacionalna industrija omogućavala.

Od tada, vojske konsultanata u formi strateških saveta ili skupih kampanja rade na popularizaciji elemenata jezika za podizanje svesti javnosti, na zadovoljstvo Mekinsija i konsultantskih firmi. Zamena ljudskog rada mašinama, zbog čega neki žale, za druge je samo druga strana postizanja efikasnosti koja im je hitno potrebna. U tom smislu, „loše za društvo“ (nezaposlenost)“ sinonim je za „dobro za posao“ (profit).

Spidfektori (Speedfactory), blef Adidasa

Dok novotarije sustižu jedna drugu, u univerzumu saveta primećujemo da se rasprave munjevito ubrzavaju. Ako su, prema ushićenom narativu „Industrije 4.0“, prve tri industrijske revolucije trajale tokom više decenija, stvari su se ubrzale otkako je usledila ona četvrta. Godine 2017, Japan, zemlja domaćin Sajma u Hanoveru, predstavila je svoju viziju „Kompanije 5.0“. Dve godine kasnije, taj odvažni korak čini se previše skromnim: konsultantska firma Aksentur lansirala je slogan „Industrija X.0“ (čitaj: „10.0“). To što nedostaje šest industrijskih revolucija, očigledno nikom ne smeta.

Ovaj niz takozvanih (...)

Obim celog teksta : 1 727 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Florian Butolo & Filip Štab

su sociolozi, respektivno autor knjige Digitaler Kapitalismus, Suhrkamp, Berlin, 2019, i kodirektor sa Sabine Nus zbornika Marx und die Roboter, Dietz, Berlin, 2019.
PREVOD: Aleksandar Stojanović

Podeli ovaj tekst