Žan Žores nije dočekao ni stotu godišnjicu svog ubistva a da nije postao žrtva ponovnog tumačenja. Tokom predsedničke kampanje 2007. godine, Nikola Sarkozi je u jednom govoru trideset puta izgovorio njegovo ime: „On je izazvao klasnu borbu“, tvrdio je on tada. Dve godine kasnije, upravo ekstremna desnica je skandirala da bi „Žores glasao za Nacionalni front“.
Žores je hteo da vojsku stavi pod kontrolu naroda, da zabrani kaste i klase, da ukine salarijat... Mediji i politički lideri radije ne pominju ove aspekte njegove misli. Ostavite „borbu klasa“, stavite se u „ljudsku dimenziju osobe“. Tako je moguće hvaliti hroničara Depeš du Midi (La Dépêche du Midi), a ne onoga koji je osnovao L Imanite (L‘Humanité) kako bi se suprotstavilo „korumpiranoj štampi (...) u rukama vlasti ili finansijera “; slaviti zaljubljenika u Tarn, a ne aktivistu koji je analizirao svet kroz prizmu „neprekidne borbe zaposlenog koji hoće da potvrdi svoju slobodu i kapitalistu koji hoće da ga drži zavisnim od sebe “; veličati književnu kritiku, ali prećutati njene borbe protiv „Internacionale haubica i profita“; hvaliti briljantnost govornika a zaboraviti njegov vizionarski antikolonijalizam, koji ga je naveo da se 1912. godine pita: „Ko će imati pravo da se ljuti (...) ako islam jednog dana odgovori fanatizmom i velikim buntom na opštu agresiju ?“
Ličnost koja je slavljena 2014. godine poslužila je da se izbriše čovek koji je bio izložen stalnoj mržnji i uvredama nacionalista jednako kao i biznismena, sveštenika, kolonijalista, antisemita, militarista, diplomata, i cele njihove štampe.
Žores je, kako nam često objašnjavaju, umro zbog svog pacifizma. Ubio ga je jedan „fanatik“, kako kaže Fransoa Oland. Vrlo je zgodno nešto osuditi kao individualni čin, kada je tu ceo jedan deo Francuske, njeni pisci, njeni poslanici, njena štampa i sve do okruženja njenog predsednika Remona Poenkarea, koji (…)
