„Olavo de Karvaljo ne postoji.“ Izrečena 2001. godine, ova izjava sociologa Emira Sadera, bliskog Radničkoj partiji (PT, levica), dugo je prikazivala uzdržan pristup poslovima ovog intelektualca u progresističkim sredinama Brazila. Reakcionarske teze jednog filozofa pamfletiste koji se bavi i astrologijom izazivale su prezir učenih ljudi i činilo se da ne predstavljaju veliko opterećenje šire javnosti. Mnogi su bili ubeđeni: Karvaljo „postoji“ samo za najradikalniji sloj brazilske desnice, političku grupu koja više deluje opasno nego što je zapravo slučaj.
Kada je u oktobru 2018. Žair Bolsonaro izabran za predsednika, do juče marginalci došli su do moći. U cilju oglašavanja na društvenim mrežama nakon njegove pobede, Bolsonaro je izneo na videlo četiri knjige: Bibliju, Ustav Brazila, delo o Vinstonu Čerčilu, a poslednja je bila knjiga koju je potpisao Karvaljo. Intelektualci levice shvataju da ih je njihov prezir sprečio da razumeju „kako je skup evidentnih grešaka koji karakteriše [njegovo delo] mogao da završi kao odgovarajući jednoj narodnoj partiji“, po rečima političkog analitičara Alvara Bjankija.
Rođen 1947, Karvaljo kratko biva član Komunističke partije u Brazilu 1960-ih godina. Izučava filozofiju, međutim ubrzo je napušta, smatrajući da je znanje koje dobija veoma lošeg kvaliteta. Počinje da piše za velike novine 1967, posvećujući se astrologiji, „osnovnoj disciplini“: „Oni koji je nisu izučavali ne znaju ništa. Oni su nepismeni.“ Pridruživši se redovima — već uređenim — izdavača konzervativaca, izdvojio je ispravno mišljenje koje se, po njemu, učvrstilo u državi od završetka diktature (1964—1985). Odatle i naslov jednog od njegovih najznačajnijih dela, objavljenog 1996: Zajednički idiot. Brazilske intelektualne aktuelnosti.
Njegovo intelektualno pojavljivanje objašnjava se podrškom koju mu pruža Ronaldo Levinson. Čudesno izbegavši niz finansijskih skandala, ovaj bankar poseduje UniverCidade, privatni univerzitet koji Karvalju otvara svoja vrata. Karvaljo će tamo predavati filozofiju između 1997. i 2001, a izdavačku kuću će voditi između 1999. i 2001. godine.
Njegova zainteresovanost za sukob ideja ne navodi ga na napuštanje materijalnog sveta. Od 1998. pokreće sajt preko koga deli svoje analize i prikuplja donaciju od više klase kako bi mu se pridružila. Njegova logika, reformulisana 2009, jeste sledeća: pošto „buržoaski ‘ideološki uređaj’ o kojem pričaju marksisti ne postoji“; više klase su „bez odbrane“ naspram komunističkih pretnji. „Kad se usude da govore u svoju korist, one to čine toliko diskretno i oprezno da se stiče utisak da je u pitanju borba protiv najdobronamernijeg i najuviđavnijeg protivnika na svetu, a ne protiv ’ubitačnih mašina’ za koje se revolucionari predstavljaju da su“. Karvaljo se predstavlja kao jedan od retkih intelektualaca predodređenih da brane prava bogatih. Međutim, nesumnjivo tek pomalo svesna svojih slabosti, buržoazija mu ne pruža novčanu podršku za koju on smatra da je zaslužuje. Decenijama se i Plinio Salgado (1895—1975), istorijski vođa brazilskog fašizma, takođe žalio: „Buržoazija nam ne pomaže.“
Karvaljovo pisanje se odlikuje njegovim ukusom što se tiče vulgarnosti i ratničkim prizvukom. Ta agresivnost se predstavlja kao garancija autentičnosti, što podseća na Bolsonarov stil. Čovek procenjuje da njegov gnev (…)
