Naredivši ubistvo iranskog generala Kasema Sulejmanija, zapovednika snaga Al Kuds Korpusa čuvara Islamske revolucije, predsednik Donald Tramp iznenadio je brojne posmatrače. Iako su tenzije u regionu odavno u porastu, ništa nije ukazivalo na neminovnost sukoba između SAD i Irana, ili između Irana i drugih sila Persijskog zaliva. Naprotiv, postoje indikacije da je general Sulejmani bio u Bagdadu kako bi sa Saudijskom Arabijom pregovarao o kompromisnom rešenju.
Trampova administracija tvrdi da je želela da predupredi neminovni napad na američke ambasade i vojna postrojenja u Iraku i oko Persijskog zaliva. Međutim, komentatori su ukazali na druga moguća objašnjenja. Mnogi ukazuju na predsednikov psihološki profil i sklonost oštrim i nepromišljenim reakcijama. Prema mišljenju pojedinih analitičara, on se plašio da se ne nađe u situaciji poput one iz 2012. godine kada je napadnuta ambasada SAD u Bengaziju, a ambasador Džon Kristofer Stivens izgubio život, što je omogućilo republikanskim članovima Kongresa da otpočnu sa neprekidnim napadom na Hilari Klinton, tadašnju državnu sekretarku. Drugi pak ističu njegov strah od toga da bi ispao slab ukoliko ne bi odgovorio na iranske provokacije, naročito bombardovanje naftnog postrojenja Abkaik u septembru 2019. godine. Međutim, iako su verovatno imali uticaja na konačnu odluku, ovi motivi nisu bili dovoljni sami po sebi.
Od početka svog mandata, predsednik održava neviđenu distancu u odnosu na diplomatski i obaveštajni aparat svoje zemlje — uz to ga često kritikujući. Bez obzira na to, on je ipak okružen visokim zvaničnicima Stejt departmenta, Pentagona, Centralne obaveštajne agencije (Central Intelligence Agency — CIA), Saveta za nacionalnu bezbednost (National Security Council — NSC) i drugih specijalizovanih agencija koje ga obaveštavaju o svim osetljivim pitanjima i predlažu konkretne akcije. Sve ove institucije slažu se oko brojnih osnovnih pitanja (naročito oko potrebe za povećanjem vojnog budžeta), ali su suštinski podeljene oko usmerenja opšte strategije.
Među njima izdvajaju se dve moćne grupe, koje imaju ljude u Beloj kući. S jedne strane, tu su takozvani „ideolozi“. Oni su ubeđeni da Bliski istok mora ostati tačka fokusa strateškog planiranja. Za njih, Vašington mora da ponudi vođstvo tako što će oformiti međunarodnu koaliciju sa ciljem obuzdavanja Irana i, ukoliko je moguće, izazivanja promene režima u toj zemlji. Ova grupa, na čijem se čelu nalaze državni sekretar Majkl Pompeo i potpredsednik Majkl Pens, uživa podršku bitnih ličnosti u Kongresu i Beloj kući, pre svih predsednikovog zeta i visokog savetnika Džareda Kušnera, čije se otvoreno neprijateljstvo prema iranskom režimu često poklapa sa mišljenjima saudijskog i izraelskog vođstva. S druge strane stoji tabor „geopolitičara“ koji okuplja vojne i obaveštajne zvaničnike i posmatra (…)
