Francuska, Nemačka, Ukrajina i Rusija su se poslednji put okupile (u takozvanom formatu „Normandijska četvorka“) pre tri godine dok se u Donbasu sukob kojim se Kijev suprotstavio samoproklamovanim proruskim republikama „zaglavio“. Ponovno delovanje ovog formata ostvareno je kako zahvaljujući diplomatskim snagama koje je predsednik Emanuel Makron pokrenuo u leto 2019, tako i zahvaljujući izboru Volodimira Zelenskog na čelo Ukrajine. Dana 21. aprila 2019, Zelenski je odneo 73% glasova u odnosu na odlazećeg predsednika Petra Porošenka. Taj „cunami“ je potvrđen u julu, za vreme prethodnih parlamentarnih izbora na kojima je njegova stranka „Sluga naroda“ odnela apsolutnu većinu u parlamentu (Vrhovna rada) — prvi put nakon pojave višestranačkog sistema 1991 — sa 43% glasova. Novi predsednik je time stekao jak mandat zahvaljujući svojim biračima, koji imaju velika očekivanja od njega, između ostalog da ukine blokadu stanja u Donbasu.
Dok je Porošenko držao zonu bezbednosti oko separatističkog regiona, njegov naslednik pristupa situaciji iz drugog ugla. Za vreme predsedničke kampanje, Zelenski se nije ustručavao da govori na ruskom jeziku pred ukrajinskim medijima. Otkako je došao na vlast, on odbija da koristi izraz „ruska agresija“ kad priča o situaciji u Donbasu. Ubrzo nakon što je izabran za predsednika, poslao je signale koji su ukazivali na volju da se pobunjeni region vrati u okrilje Kijeva. Od septembra 2019, njegova administracija je osmislila plan za obnavljanje ekonomskih i humanitarnih veza sa separatističkim teritorijama — plan koji, između ostalog, predviđa olakšanu isplatu penzija koju je prethodna administracija obustavila.
Zgrabivši priliku koju je pružio dolazak nove vlade u Kijevu, Pariz se krajem juna angažovao kako bi se olakšala potpuna reintegracija Moskve u Parlamentarnu skupštinu saveta Evrope gde su ruska prava bila ukinuta tokom pet godina. Početkom septembra, Rusi i Ukrajinci su započeli razmenu 70 zatvorenika. Nekoliko dana kasnije, trilateralna kontakt grupa („OSCE Minsk grupa“), sačinjena od predstavnika Ukrajine, Rusije i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) dogovorila se o stvaranju triju „test zona“ duž linije razdvajanja odakle bi teško naoružanje trebalo da bude povučeno: Petrovskoje, Stanicja Luganska i Zolote. Ti lokaliteti nisu slučajno odabrani: upravo tamo i dalje povremeno ima poteškoća.
U svetlu tih pomaka, Francuska veruje u neizbežnost samita „Normandijske četvorke“ — u Parizu se nadaju da će biti u oktobru dok je u Moskvi opreznost i dalje na snazi: to će se u najboljem slučaju desiti u novembru. Najzad, sva četiri lidera se nalaze 9. decembra u francuskoj prestonici. U međuvremenu, desila su se dva značajna događaja. Dana 1. oktobra, Kijev je pristao da potpiše „Štajnmajerovu formulu“ — nazvanu po bivšem nemačkom ministru inostranih poslova Frank-Valteru Štajnmajeru — koja predviđa održavanje izbora u separatističkim regionima pod nadzorom OEBS-a. Ta institucija je već dobila kao zadatak opservaciju pre nego što Vrhovna rada izglasa zakon o specijalnom statusu Donbasa. Poruku je primila Rusija, koja je da bi potvrdila svoje učešće na samitu „Normandijske četvorke“ Ukrajini poslala tri zaplenjena ratna broda na obalama Krima krajem novembra 2018. godine.
Izbegnut „rat za gas“
Međutim, iako je samit u Parizu ostavio nadu u napredak u traženju političkog rešenja sukoba, njegovi rezultati su i dalje skromni. Pomaci se pre svega sastoje na planu vojne deeskalacije. U nemogućnosti da se postigne povlačenje teškog naoružanja sa čitave linije razdvajanja — kao što je predviđeno sporazumom iz Minska potpisanim 12. februara 2015. godine — svi lideri su se složili u pogledu stvaranja triju novih „test zona“ duž te linije do marta 2020. godine, odakle će to naoružanje biti uklonjeno. OSCE Minsk grupa mora ipak da osmisli novi plan deminiranja, dok se predviđa razmena zatvorenika po principu „svi za sve“. Premda ambiciozan, ovaj cilj će samo delom biti postignut 29. decembra, kada će, pošto (…)
