Od 9. oktobra 2019, turska vojska je raspoređena na severoistoku Sirije i kontroliše pojas dužine 150, a širine 30 kilometara, između gradova Tel Abjad i Ras el Ain (Serekanije na kurdskom). Odranije prisutna u zapadnijim delovima, turska vojska je zauzimanjem Afrina i njegove okoline, u januaru 2018, onemogućila teritorijalnu povezanost kurdskog regiona, politički autonomnog od 2013. godine, koji se kolokvijalno naziva Rožava („Zapad“ na kurdskom) ili Demokratska federacija Severne Sirije.
Na ovaj način, Ankara direktno ugrožava političko-vojno savezništvo koje je Partija demokratske unije (PYD) uspostavila sa druga dva konstitutivna dela rožavskog življa — Arapima i sirijskim hrišćanima. Sirijske demokratske snage (SDF), kako nazivaju ovaj vojni savez čije je političko krilo Sirijski demokratski savet, prinuđene su i na saradnju sa trupama Bašara el Asada, koje ne odustaju od namere da povrate kontrolu nad celim ovim područjem, iz kojeg su se povukle 2012. godine.
„Turska nas ubija evropskim naoružanjem“
Sedam godina nakon njegovog nastanka, šta ostaje od pluralističkog, demokratskog projekta kojem je težio PYD ? Naše putovanje počinje na istoku, u izbegličkom kampu Nevroz u Deriku, nedaleko od granice sa Turskom i Irakom. Lejla M. prepričava nam svojih šest izgnaničkih ruta, od 2018. godine naovamo: „Moja porodica i ja smo iz Afrina. Kad su došli Turci, pobegli smo na istok, pa u Alep. Odatle smo stigli u Kobane. Potom je moj sin našao posao u Ras el Ainu. Nakon turskog napada, bosonogi smo morali bežati u Tal Tamer i evo nas sad u ovom kampu.“ Derviš F., sitni poljoprivrednik iz Tel Abjada, priča nam o svom bekstvu prošle jeseni: „Živeli smo srećno. Politički sistem je odlično funkcionisao. A onda nas je turski predsednik bombardovao. Svi Kurdi su otišli.“
Redžep Tajip Erdogan i Vladimir Putin su 22. oktobra u Sočiju potpisali sporazum u deset tačaka, kojim se ratifikuje tursko prisustvo na severoistoku Sirije, dok se Jedinice za zaštitu naroda (YPG), vojno krilo PYD-a, prisiljavaju na povlačenje sa teritorija koje su zauzeli Turci. Od tada Ankaru optužuju da sprovodi akciju etničkog čišćenja, naseljavajući, namesto kurdskog stanovništva, dva miliona sunitskih Arapa koji su izbegli u Tursku od borbenih dejstava u drugim delovima Sirije. „Erdogan želi da izmeni etničku strukturu područja koje drži njegova vojska“, smatra Abdelkarim Omar, „ministar spoljnih poslova“ pri autonomnoj vladi Federacije. „Pre turske invazije 2018. godine, 85% stanovništva u Afrinu bilo je kurdsko, naspram današnjih 20%.“
Da li ovi potresi nagoveštavaju kraj političkog projekta Rožava? Ništa nije zagarantovano. Kada su turska vojska i pridružene sirijske paravojne formacije — koje ovde nazivaju „četama“ i „banditima“ — pokušale da prošire svoju teritoriju, naišle su na snažan otpor.
Iz Kamečlije krećemo za Kobane, koji je u januaru 2015. godine bio poprište prvog ozbiljnog poraza koji su kurdske snage nanele Islamskoj državi. Na velikom kontrolnom punktu bezbednosnih snaga Federacije, naš automobil preusmeravaju na drugi put. Kretanje auto-putem M4, koji povezuje region s istoka na zapad, odveć je opasno. Proturske oružane formacije smeštene su na svega četiri stotine metara i redovno vrše upade. Pritom, auto-put nadleću turski vojni dronovi. Upravo je na auto-putu M4, 12. oktobra 2019, u Tivaziju nedaleko od Ain Isa, divljački ubijena harizmatična i izuzetno uticajna kurdska političarka Hevrin Kalaf, u napadu boraca jedne džihadističke grupe koja uživa podršku Ankare.
Kako su Sjedinjene Američke Države 6. oktobra najavile svoje povlačenje iz (…)
