U svojoj modernoj varijanti sa svetlosnim mačevima, kao i u drevnijem obliku iz arapskih zemalja oko Persijskog zaliva u kom se koristio simitar, borba s koreografijom nosi u sebi paradoks sadržan u činjenici da se radi o sukobu navodnih neprijatelja koji se zasniva na dobrom međusobnom razumevanju. Značajni deo arapskog javnog mnjenja smatra da neprijateljstvo SAD i Irana u Iraku sadrži isti ovaj paradoks. Za jedne, privučene teorijama „zavere“, radi se o tajnom dogovoru između dve strane; za druge, koji imaju realističniji pogled, reč je o sukobu iz kog obe strane crpe korist i čija je dugotrajnost u interesu i jednoj i drugoj.
Vašington na taj način osigurava poslušnost svojih protektorata u regionu i nastavlja da zarađuje milijarde dolara od prodaje oružja. Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE) nalazili su se između 2013. i 2017. godine, redom, na drugom i četvrtom mestu na svetu po uvozu oružja, a 2018. bili su i prvi, odnosno treći, uvoznik američkog oružja. Iste godine Rijad je, prema podacima Stokholmskog međunarodnog istraživačkog instituta za mir (Stockholm Internationa Peace Research Institute — Sipri), usvojio treći po obimu odbrambeni budžet na svetu, iza SAD i Kine. Za Teheran, produžavanje konflikta omogućava konsolidaciju vlasti tvrde struje režima, čiju kičmu predstavlja vojnoekonomski kompleks Korpusa čuvara Islamske revolucije, takozvanih pasdarana („čuvari“).
Bitno je uvideti da arapske strepnje nisu neosnovane. Istorija odnosa između SAD — naročito pod republikanskim administracijama — i Islamske Republike Irana, od trenutka njenog nastanka, pre četrdeset godina, daje povoda za brigu.
Inauguracija predsednika Ronalda Regana, 20. januara 1981. godine, poklopila se sa završetkom talačke krize u američkoj ambasadi u Teheranu. Deset godina kasnije, novinar Simor Herš otkrio je da je Reganov tim ugovorio isporuku oružja Teheranu 1980; ona je obavljena neposredno nakon inauguracije zahvaljujući učešću Izraela u operaciji. To je bila samo najava isporuka koje će uslediti 1985—1986, oko kojih je izbio skandal u aferi poznatoj kao „Irangejt“: Reganova administracija dostavljala je oružje Iranu preko Izraela i protivzakonito slala zarađeni novac kontrarevolucionarnim gerilskim snagama u Nikaragvi.
Za SAD i Izrael, očigledna logika bila je produženje rata između Irana i Iraka, koji je izbio napadom Bagdada 1980. godine. Dok ga Vašington nije napao 1991. potonji je u Tel Avivu video svog glavnog neprijatelja. Hiljadu devetsto osamdeset i prve godine, koristeći ulazak Iraka u rat, izraelsko vojno vazduhoplovstvo uništilo je nuklearni reaktor koji je Francuska izgradila za Sadama Huseina. Kada se situacija preokrenula, 1982, i Irak se našao u nevolji, Vašington je bio srećan što je Pariz podržavao Huseinov režim, do te mere da mu je pozajmljivao lovce iz vazdušne flote francuske mornarice. Nakon što je ravnoteža krenula ponovo da se menja u korist Iraka, isporuke oružja 1985—1986. doprinele su njenom povratku na staro, da bi se ceo sukob okončao 1988. godine, nerešenim rezultatom između ove dve obeskrvljene zemlje.
Administracija Džordža Buša starijeg svojski se potrudila da 1991. godine ne zbaci Huseinovu vlast, iz straha da Iran ne popuni politički vakuum koji bi tako nastao. Strategija gušenja ove dve države nastaviće se 1990-ih u obliku „dvostrukog ograničavanja“ putem embarga i sankcija. Ovaj ravnotežni princip okončan je za vreme mandata Džordža Buša mlađeg. Invazija na Irak koju je sprovela njegova administracija 2003. godine, na najdirektniji način pustila je lisicu u kokošinjac: dozvolila je članovima dveju glavnih partija iračkih šiita, Islamske partije Dava („širenje muslimanske religije“) i Vrhovnog iračkog islamskog saveta (VIIS) — obe odane Iranu — da se vrate iz izgnanstva u Irak.
To je označilo početak duge poludirektne saradnje između Vašingtona i Teherana na terenu u Iraku. Dve proiranske šiitske partije došle su na vlast preko američke okupacije. Obe su bile zastupljene u vladinom savetu koji su okupacione snage oformile 2003, kao i u svim privremenim vladama, sve do „stalne“ vlade, formirane 2006. godine. Od 2005, na čelu svake iračke vlade nalazio se član jedne od ove dve partije: nakon Ibrahima el Džafarija (2005—2006), Nurija el Malikija (2006—2014) i Hajdara el Abadija (2014—2018), trojice članova Dava partije, u oktobru 2018. na to mesto došao je Adel Abdel Mahdi, bivši član VIIS-a, koji je bio deo svakog saziva vlade od 2003. godine.
Promena strategije okupacionih vlasti nakon 2006, koja se ogledala u oslanjanju na arapska sunitska plemena u borbi protiv Islamske države Iraka (IDI), direktne prethodnice Islamske države (ID, ili Daeš), nije uspela da ublaži moć partija odanih Teheranu, budući da je ona bila legitimisana političkim i konfesionalnim izbornim sistemom koji su same okupacione vlasti uspostavile po ugledu na libanski model. Iračko sunitsko arapsko stanovništvo predstavljalo je, uz bivše članstvo Baas partije i specijalnih snaga Sadama Huseina, izvor iz kog su grupe koje su se borile protiv zapadne okupacije regrutovale ljudstvo. Ono je, međutim, počelo da (…)
