Čuli smo za zlatnu cifru od maksimalnih 3% budžetskog deficita koju propisuje Maastrihtski sporazum; otkrili smo magični broj od 14% bruto domaćeg proizvoda (BDP) za penzije. Nakon što je prethodni trideset godina služio kao argument protiv bilo kakvog oblika društenog i ekonomskog napretka, sam Emanuel Makron ga je kritikovao: „to je prevaziđena debata“, izjavio je u naletu neobične lucidnosti za Di Ikonomist (The Economist, 7. novembar 2019). Međutim, predsednik, njegova vlada i njihovi glasnici upiru se da predstave drugi kao osnovu reforme penzionog sistema. Uveravaju nas da suma penzionih sredstava prikupljenih na osnovu doprinosa ne sme da poraste iznad sadašnjeg nivoa, odnosno, ovog svetog broja. Zbog čega 14%, a ne 15%, ili 16%? To niko ne zna.
Ako verujemo rečima premijera Eduara Filipa i Žan-Pola Delevuaa, doskora visokog komesara za penzije (podneo je ostavku), radi se o „crvenoj liniji“ koju ne smemo prekoračiti, budući da su naši susedi daleko ispod nas. Na primer, Nemačka u te svrhe izdvaja samo 10,1% BDP-a. „Eksperti“ samo zaboravljaju da napomenu da gotovo jedna na svakih pet penzionisanih osoba u Nemačkoj (18,7%) živi ispod granice siromaštva, spram njih 7,3% u Francuskoj.
Pomenuta granica tim je upitnija što će broj penzionerki i penzionera do 2035. godine porasti sa 2,5 na preko 18,6 miliona; ovo, očigledno, mora dovesti do uvećanja dela nacionalnog bogatstva koji im se namenjuje. Doduše, ne ukoliko se penzije smanje dvostrukim potezom: povišavanjem starosne granice za odlazak u penziju i smanjivanjem iznosa koji svakome sleduje na osnovu plate (stopa zamene). Savet za upravljanje penzijama (Conseil d’orientation des retraites – COR) otvoreno priznaje: „Prosečna penzija svih penzionera u odnosu na prosečnu zaradu biće smanjena. [...] Ona će [2025] iznositi oko 49,8% prihoda, naspram 51,4% 2018. Ovo smanjenje će potom biti još izraženije: između 47,1% i 48%.“ U vreme pre prvih napada na prava penzionera – pre skoro tri decenije – ta cifra iznosila je u proseku preko 70%.
Još 1991. godine, ključna ličnost „druge levice“ (ime za struju francuske levice koja nastoji da se odalji od tradicija marksizma i jakobinizma, prim. prev.) Mišel Rokar utabao je stazu svojom belom knjigom o penzijama, prateći snažne preporuke Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (Organisation for Economic Co-Operation and Development – OECD) i pozivajući na „smanjivanje izdvajanja za socijalnu zaštitu “. Dve godine kasnije, tom stazom će krenuti novi premijer Eduar Baladur. Od tada do danas, pritisak se ne smanjuje: povišavanje zvanične starosne granice (sa 60 na 62 godine), povećanje broja evidentiranih tromesečja neophodnih kako bi se ostvarilo pravo na punu penziju (161 tromesečje, a sve do 172 tromesečja u 2035), obračunavanje penzije u privatnom sektoru na osnovu najunosnijih 25 godina karijere, a ne dosadašnjih 10, smanjivanje stope progresivnosti rasta vrednosti u određivanju dodatka penziji, sve veće ugrožavanje prava radnika i radnica železnice ili zaposlenih u Autonomnoj upravi pariskog prevoza (Régie autonome des transports parisiens – RATP) – napad na famozne specijalne režime.
Ukoliko se reforma Makron-Filip – osma po redu – sprovede prema planu, ona će biti odlučan pomak i kraj politike malih koraka. U suštini, uprkos brojnim napadima, francuski sistem još uvek je jedan od najpovoljnijih za korisnike i korisnice i jedan od finansijski najsigurnijih, budući da nije izložen uticaju tržišnih sila. Društveni pokreti, koje uglavnom predvode korisnici i korisnice specijalnih režima, osigurali su da se umanji šteta po ceo sistem. Upravo zbog toga vlast se ustremila upravo na njihove režime, iako se oni odnose na jedva 3% zaposlenih. Uvođenje sistema poena, sa jedinstvenim režimom, omogućilo bi vladi da obuzda ove glasne bundžije. Visina iznosa penzije – i njeno eventualno smanjenje – bila bi gotovo automatizovana u vidu rezultata proste računice: broj poena prikupljenih tokom radnog veka, pomnožen sa (…)
