Otkako je Donald Tramp preuzeo dužnost u Beloj kući, personalizacija američke politike dostigla je svoj vrhunac. Njegove izjave, tvitovi, izmišljotine i egocentričnost postali su opsesija koja je iscrpla naciju. Mediji, doduše, zadovoljno trljaju ruke jer na raspolaganju imaju jedan tako prijemčiv proizvod. Svi pričaju samo o Njemu. Republikancima je na umu samo kako da krunišu šampiona neprikosnovenog autoriteta iz svojih redova. Demokrate za to vreme raspravljaju o tome kako da što pre „smaknu“ tako opasnog predsednika. Međutim, kako su male šanse da će do opoziva Trampa zaista doći [što je predviđanje koje se u međuvremenu ispostavilo kao ispravno — prim. prev.], oni se nadaju da će im primariji omogućiti da identifikuju njegovog rivala koji će biti u stanju da ga predstojećeg novembra pošalje u istoriju.
„Ukoliko se zadovoljimo samo time da ga smaknemo“, napominje levičarska autorka Naomi Klajn, „vratićemo se na staro, na ono užasno stanje stvari koje mu je isprva i omogućilo da pobedi.“ Ona je stava da je mnogo bolje zalečiti uzrok nego boriti se protiv simptoma. Endru Jang, jedan od dvanaest demokrata koji učestvuju u izborima za njihovog kandidata, razmišlja na isti način: „Mediji nam ne čine uslugu time što zamagljuju razlog zbog kog je Donald Tramp postao predsednik. Ako biste bili prinuđeni da se oslonite na vesti, mislili biste da je za takav ishod odgovorna neka kombinacija Rusije, rasizma, Fejsbuka, Hilari Klinton i njenih mejlova. Amerikanci, ipak, znaju da to nije tačno. Izgubili smo četiri miliona radnih mesta u industriji, mahom u Ohaju, Mičigenu, Pensilvaniji, Viskonsinu i Misuriju [države u kojima je aktuelni predsednik 2016. godine odneo pobedu, ponekad kroz iglene uši i na sveopšte iznenađenje]. Što se više pravimo kao da je Tramp uzrok svih naših problema, to Amerikanci više sumnjaju u našu sposobnost da uvidimo i rešimo probleme s kojima se svakodnevno suočavaju.“
Centrističkom krilu Demokratske stranke, mahom oličenom u Džozefu Bajdenu, u očiglednom je interesu da do smene predsednika dođe bez preteranog zalaženja u razloge koji su omogućili njegov prvobitni trijumf — što bi oslobodilo odgovornosti one koji nisu uspeli da ga pobede kada su za to imali priliku, pre svega Hilari Klinton, Baraka Obamu… i njegovog potpredsednika koji je na toj funkciji proveo osam godina.
To, međutim, za sobom vuče i rizik od nastanka novog, potencijalno opasnijeg Trampa — veštijeg, ne toliko sklonog otuđivanju čitavih slojeva biračkog tela, manje nepopravljivo narcisoidnog i upućenijeg u međunarodne odnose moći. Takav bi predsednik, samim tim, bio sposobniji i da pronađe saveznike unutar i izvan zemlje u cilju sprovođenja manje-više identične politike, sa još razornijim posledicama.
Prisetimo se: novembra 2008. godine većina Amerikanaca bila je srećna i ponosna. U Belu kuću tek što se uselio mladi afroamerički senator, obećavajući „nadu“ i „promene“. Njegova pobeda zapanjila je Republikansku stranku, koju mnogi smatraju reakcionarnom, zadrtom, militarističkom, u službi bogataša i tim stravičnijom jer joj ne manjka ni podrške među najsiromašnijim slojevima stanovništva. Nada će se uskoro pretvoriti u razočaranje, promene će biti skromne i već znamo ko će potom naslediti Obamu.
Željan da se distancira od svog prethodnika, prema kom je gajio prezir, Tramp nije sebi dopustio ni da trepne pred protivnicima. Usput je stigao da banalizuje čitav niz postupaka koji su toliko dobro dokumentovani da nema ni potrebe zalaziti u detalje: vulgarnost, pohlepa, rasistički i seksistički komentari, veličanje nasilja i laganje na svakom koraku. Istovremeno, zabrinjavajući postupci proširili su se i na demokratski tabor. I njihov spisak je poduži: dovođenje u pitanje narodne volje onda kada proizvede nepoželjne rezultate; nekritičko i ružičasto razumevanje istorije Sjedinjenih Država sve do tog prokletog dana kada je Trampova pobeda sve pokvarila; veličanje zapadnih vojnih saveza koji su preko noći postali „progresivni“ samo zato što je aktuelni predsednik objavio da je „America First“ („Amerika na prvom mestu“); predstavljanje obaveštajnih agencija kao heroja samo zato što su štampi krišom dostavljale po Belu kuću sramotne informacije (i telefonske razgovore); i uzdizanje velikih privatnih medija, koji su postali nedodirljivi čim se Tramp ostrvio na njih, optužujući ih da se bave isključivo proizvodnjom lažnih vesti.
„Ubice su na sve strane“
U novembru 2016. godine, 22% belih glasača bez fakultetske diplome koji su na predsedničkim izborima 2008. i 2012. godine glasali za Obamu prešlo je u republikanski tabor. Budući da glasače koji su dva puta zaredom glasali za afroameričkog kandidata nije bilo lako optužiti za rasizam, pristalice Hilari Klinton ovo dezerterstvo objasnili su njihovom mizoginijom i lakovernošću nekultivisanih radnih ljudi koje je tako lako izmanipulisati lažnim vestima ruskog porekla. Nisu se dugo zadržali nad mogućnošću da su za ovaj preokret makar podjednako zaslužne destruktivne slobodnotržišne mere koje su demokrate sprovodile u delo, kao i njihovo zatvaranje u sociološki mehur visokoobrazovanih i prezrivih urbanoida.
Ova društvena kratkovidost nije ograničena na izbornu arenu. Predsednica Američke radiodifuzne kompanije (ABC) priznala je da je ostala zatečena ogromnim uspehom koji su kod publike zabeležile prve epizode serije „Rozana“, u kojoj su glavni likovi plavi i beli okovratnici i seljaci, pre nego grafički dizajneri, novinari ili profesori inkluzivnog pisanja: „Do sada smo dosta (…)
