Više od dvadeset godina u javnim raspravama se nameće stav da će naša bezbednost — najuže shvaćena kao sprečavanje napada na fizički integritet — biti zagarantovana po ceni sve snažnijeg stiska represivne vlasti nad našim životima. Drugim rečima, borba protiv kriminala podrazumevala bi dalje unapređivanje pravnog okvira i pravnog nadzora nad organima prinude, naročito nad policijom. U trenutku kada sveprisutnost teme terorizma onemogućava svaki smireni dijalog, teško je preispitivati ono što se nameće kao neosporni zdrav razum.
Međutim, ukazuje se jedna sasvim drugačija stvarnost. S jedne strane, bezbednost koju obećavaju tvorci ovog represivnog srljanja ostaje puka iluzija. Da bismo se u to uverili, dovoljno je setiti se da je stravični masakr u Nici, 14. jula 2016. godine, počinjen uprkos osmomesečnom vanrednom stanju, kao krajnjem obliku potpune policijske moći koja je trebalo da zaštiti građane. S druge strane, ovo „bezbednjaštvo“ ima vrlo realne efekte na stanovništvo koje mu je najneposrednije izloženo — na radničku klasu. Uprkos tome što su pripadnici radničke klase prevashodne žrtve kriminala — primera radi, pod dvostruko su većim rizikom od krađe automobila i trostruko više izloženi seksualnom nasilju (van porodice) u odnosu na bogatije klase — istovremeno su dovedeni u situaciju da sve više strepe pred policijom i pravosuđem. Oni su znatno više izloženi zlostavljanju i diskriminaciji pri policijskim proverama. Šanse da će mladi ljudi čiji se izgled smatra tipičnim za radnička naselja biti podvrgnuti kontroli identiteta do šesnaest puta su veće u odnosu na mlade koji su obučeni drugačije.
Povrh svega toga, pripadnici radničke klase u većoj meri bivaju osuđeni. Oni čine značajan deo zatvorske populacije: 48,5% zatvorenika nema nikakvu diplomu, a 50% nije obavljalo nikakvu profesionalnu delatnost u trenutku kada su dospeli u zatvor. U isto vreme, sa izuzetkom nekoliko medijski propraćenih afera, pravosudni organi se povlače iz borbe protiv teškog ekonomskog i finansijskog kriminala. Njihov prioritet ostaje brzo procesuiranje najočiglednijih prestupa — onih na javnim putevima. Ukupan broj policijskih istražitelja specijalizovanih za ekonomska i finansijska pitanja, koji je i u prošlosti bio neznatan, spao je sa 529 krajem 2013. godine na 514 četiri godine kasnije.
Razorne posledice policijskog nasilja
Prema modelu neoliberalnih ekonomista, moglo bi se tvrditi da, ako bezbednjački „zdrav razum“ neslavno podbaci u ostvarivanju ciljeva koje je postavio, biće to stoga što još uvek nismo dovoljno duboko zaglibili u represiju. Ali se isto tako uzrok može pronaći u potpuno izvrnutoj postavci problema unutar tog modela. Osećaj sigurnosti ne stiče se pukim prepuštanjem samovolji vlasti u zamenu za iluzornu garanciju da će nas ona zaštititi od svakog rizika od agresije. Naprotiv, sigurnost građana proističe iz zaštite zakona od svake vrste zloupotrebe moći, bilo da dolazi od privatnih lica ili od javnih aktera. Imperativ sigurnosti, na kome je utemeljen pravni poredak uspostavljen tokom revolucije, pretpostavlja strogu pravnu jednakost pojedinaca, bez obzira na njihov položaj u društvu. Daleko od toga da opravdava svemoć vlasti, on podrazumeva njeno potčinjavanje zakonu i, shodno tome, efikasnu pravnu zaštitnu najugroženijih ljudi. Zakon „mora biti isti za sve, bilo da štiti ili kažnjava“, precizirano je u Deklaraciji o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine.
Zahtev egzemplarnosti prevashodno se postavlja pred predstavnike javnih vlasti. Raskidajući sa pravom starog poretka, krivični zakon iz 1791. godine uveo je brojna krivična dela i prekršaje kako bi suzbio malverzacije javnih službenika (poput pronevera ili trgovanja uticajem). Time se izražava ideja ustavotvoraca prema kojoj je napad na slobodu drugih utoliko ozbiljniji ukoliko potiče od osobe zadužene da predstavlja javni interes. Ovde se očituju ne samo radikalne demokratske težnje tvoraca Prve francuske republike već i njihov duboki (…)
