Rođen u Arliju, gradu na severu Nigera poznatom po svojim ležištima uranijuma, Ahmed G. poseduje bogatstvo u vidu jednog jakog japanskog terenca i dobro poznavanje staza Sahare. Ovaj četrdesetdvogodišnji Tuareg dugo je predvodio turiste koji su dolazili da se dive pejzažima Aira, prenosio robu — zakonitu i protivzakonitu — i prevozio migrante sve do granice sa Libijom, pre nego što je ta aktivnost zabranjena, 2015. godine. Preko noći, čovek se našao bez sredstava da prehrani svoju suprugu i njihovo troje dece. Tako je, dakle, sa svojih nekoliko prijatelja, takođe nezaposlenih, krenuo u potragu za zlatom u ležište u Čibarakatenu, na nekoliko sati stazom od Arlija u pravcu Alžira. Od prisećanja na ovu profesionalnu prekvalifikaciju sijaju mu se oči.
„Zlato je dar sa neba. To je promenilo život ovdašnjih ljudi”, ponavlja on. Međutim, daleko od toga da je stekao bogatstvo: pre otkrivanja zlata, trebalo je da kupi dozvolu za eksploataciju i materijal, da zaposli rudare i da ih nahrani. Njegovo novo zanimanje jedva da mu je dozvoljavalo da obezbedi život svojoj porodici: „Ne zarađujem više nego što sam zarađivao dok sam vodio turiste, ali bolje je čekati nego ne raditi ništa”, reče on. Drugi su, s druge strane, uspeli da se brzo obogate iskoristivši povišenu vrednost zlata. Nigerijski trgovci mogu da prodaju 45.000 dolara (oko 40.000 evra) po svakom kilogramu žutog metala svojim kupcima iz Dubaija. Kolosalno bogatstvo u državi u kojoj minimalna plata dostiže jedva 30.000 franaka CFA (45 evra)…
Otkriće rudnih žica u Čibarakatenu od strane nekoliko pionira opremljenih detektorima metala, jula 2014, prouzrokovalo je priliv improvizovanih lovaca na zlato. Hiljade ljudi je okušalo svoju sreću: ljudi iz okoline; Nigerijci iz ostalih delova zemlje; ali i žitelji Malija, Sudana, Čada, ili čak i Burkine. U razmaku od nekoliko nedelja, stotine rudarskih okana izbušile su tu pustinjsku zonu. Jedan privremeni grad je nikao iz zemlje, sa svojim radnjama, restoranima i privremenim smeštajem.
„Maglina rudnih ležišta”
Među lovcima na zlato, nalazimo stare tuareške plaćenike nigerijskog porekla, koji su se vratili iz Libije nakon pada Muamera Gadafija 2011, i često naoružane; radnike koje je otpustila Areva nakon zatvaranja rudnog ležišta u Imurarenu, 2015; povremene bandite, vozače, poput G., ili čak stare tuareške pobunjenike koji nisu mogli da se reintegrišu uprkos mirovnim sporazumima potpisanim 1995. i 2009. godine. Za Niger, jednu od najsiromašnijih zemalja sveta, koja zauzima 189. od 193 mesta po indeksu ljudskog razvoja (L’indice de développement humain — IDH), otkriće povećava šanse. „Zlato okupira ceo taj mali svet i drži mlade na odstojanju od naoružanih grupa, okrećući ih posebno od džihadističkih sirena”, priznaje general Mamadu Abu Tarka, predsednik Visokog saveta za izgradnju mira (Haute Autorité de consolidation de la paix — HACP). „Ovo je omogućilo da se stabilizuje jedna nestabilna i krhka zona.“ Pet godina kasnije, brojimo deset hiljada lovaca na zlato i više od šest stotina okana rasprostrtih u obimu od petstotinak kilometara. Nekada nenastanjen, Čibarakaten sada broji blizu 45.000 stanovnika.
Prvi nalet na sahelo-saharski predeo — „pojavljivanje pionirskog fronta“, po jednom čestom izrazu kod istraživača — desio se u Sudanu 2011. Počeo je na severu, na rubu doline Nila, zatim se proširio na zapad, u Darfuru, regiji zahvaćenoj ratom više od decenije. Tada je izračunato oko 20.000 ležišta, i između 100.000 i 150.000 rudara. Nova generacija detektora metala, jeftinijih i jednostavnih za korišćenje, kao i svetska eksplozija vrednosti zlata, podstakla je širenje ove unosne delatnosti, dok je Južni Sudan, koji je kontrolisao državne rezerve nafte, upravo otcepljen.
Nakon Darfura, „pionirski front“ se premešta sa istoka na zapad, bez kontrole, iako su države Sahela bile za to nespremne. Van bilo kakvog zakonskog okvira, jeftino (…)
