Teško je negirati veličinu poraza Radničke stranke, tj. laburista na opštim izborima u Velikoj Britaniji prošlog decembra. Do te večeri 12. decembra, Redkar, izborna jedinica smeštena na obali Tiza (Tees) na severoistoku Engleske, nikada nije izabrala konzervativnog poslanika. Blajt Veli (Blyth Valley) koji se nalazi malo severnije, od 1950. držali su laburisti; i on se okrenuo udesno.
Raspodela mandata Radničke stranke dugo je odražavala socijalnu i ekonomsku istoriju zemlje. Na severoistoku Engleske, pomorska industrija Tinsajda (Tyneside) i rudnika isporučivala je svoje bataljone laburistima. Južnije, veliki industrijski gradovi — Liverpul, Mančester, Šefild — predstavljali su čvrst izborni stub za levicu. Kada tome dodate veliku koncentraciju socijalista u industrijskom području Birmingema i Midlendsa, mogli ste nazreti obrise „crvenog zida“. Ta granica delila je sever, sa radničkom dušom, od juga Engleske, uspešnog i vernog desnici (naročito u čuvenim home counties na jugoistoku). Sa svojim specifičnim socijalnim i političkim ekosistemom, London — srce koje je kucalo dajući podršku vođi laburista Džeremiju Korbinu (Jeremy Corbyn) — predstavlja izuzetak, kao i većina velikih evropskih prestonica.
Istorija političke zastupljenosti radničke klase u Ujedinjenom Kraljevstvu obeležena je delovanjem triju velikih aktera: nekonformističkih (ili disidentskih) crkava, sindikata i Radničke stranke. Crkve i sindikati su zajedno iznedrili laburiste 1906. godine. Tokom XX veka, i naročito posle otkrića modernog javnog sektora, četrdesetih godina prošlog veka (reforma obrazovnog sistema 1944, stvaranje zdravstvenog sistema 1948), britansko društvo se strukturiralo oko izvesnog broja institucija koje su uređivale ne samo politički već i ekonomski i kulturni život.
Tokom mnogih decenija, Radnička stranka je oblikovala jedan svet, jedan skup svakodnevnih praksi i znanja potpuno odvojen od konzervativnog univerzuma. Dugo vremena, dobijanje ovog ili onog posla moglo je podrazumevati, na primer, posedovanje članske karte laburista. Svakodnevni život u Tajnsajdu (Tyneside) ili Viralu (Wirral) bio je organizovan oko leve zajednice, onako kako smo to mogli da vidimo i u „crvenim predgrađima“ Torina ili u francuskom Nord Pa de Kaleu (Nord-Pas-de-Calais). A onda su se stvari promenile.
Ubrzana džentrifikacija
Svojim oslobađanjem seksualnosti i ponašanja, „razuzdane šezdesete“ uništavaju auru nekonformističkih crkava i te religioznosti levice koja je bila tako važna za osnivanje laburista. Kraj naredne decenije označava početak bolnog procesa deindustrijalizacije koji podriva temelje sveta radnika, kao što je to na posebno dirljiv način pokazao Alan Blisdejl (Alain Bleasdale) u televizijskoj seriji Boys from the Blackstuff, koju je emitovala Britanska radiodifuzna korporacija (BBC) 1982. godine. Neoliberalizam Margaret Tačer (1979—1990) pretvara staro industrijsko društvo — njegovu ekonomiju, običaje i prakse — u praznu ljušturu: fabrike u ruševinama, nezaposleni koji su primorani da se prilagode zahtevima nove ekonomije usluga... Sindikati iz te promene nisu izašli neoštećeni.
Nakon nekonformističkih crkava i sindikata, debakl na opštim izborima u decembru 2019. ilustruje da je uzdrmana poslednja od tri institucije koje su strukturirale britansku levicu: njena stranka. Po mišljenju Morisa Glasmana (Maurice Glasman), koji je istaknuta figura struje „Plavi laburisti“ (Blue (…)
