Mandat Džeremija Korbina na čelu Laburističke partije došao je kraju u aprilu u žalosnoj tišini. Ujedinjeno Kraljevstvo se našlo u kompletnom zatvoru. Sudbina te zemlje bila je u rukama Nacionalnog zdravstvenog sistema (National Health System — NHS), čije nedovoljno finansiranje i manjak sredstava je Korbin neprestano isticao, i u milosti premijera potpuno neiskusnog u upravljanju krizom.
Činilo se da je virus odmogao praksu unutrašnjih konsultacija koje bi imale cilj da se pronađe naslednik Korbina, usled teškog poraza koji je pretrpela njegova stranka na opštim izborima u decembru 2019. Kao što je i očekivano, Korbin je ustupio svoje mesto ser Kiru Starmeru, bivšem portparolu laburista, koji je osvojio 56% glasova među pripadnicima stranke, pristalicama i sindikalistima — za nijansu manje impresivan rezultat od onog koji je postigao Korbin 2015. godine (59,5%).
Starmer je bio državni tužilac pre nego što je ušao u politiku i bio izabran u parlament 2015. On donosi u rukovodstvo Laburističke partije notu „plemenitosti“ koja je nedostajala njegovom prethodniku. Njegov oreol kompetentnosti i autoriteta pokazao se kao dragocen adut u osvajanju baze izmorene neprekidnim unutrašnjim konfliktima tokom pet godina i omogućio mu da se postavi kao verodostojan kandidat za poziciju premijera. Bivši magistrat obećava da će raditi na izmirenju svoje političke porodice, cilj koji, s obzirom na podele koje su oduvek postojale među njima, čak i više od neoliberalne epizode Blerovih godina (1997—2007), izgleda kao teško dostižan. Najbolje čemu može da se nada jeste da malo primiri grozničavu i ultrapolarizovanu atmosferu Korbinove ere.
Međutim, novi lider laburista se pobrinuo da ne dovodi u pitanje politički pravac koji je postavilo odlazeće vođstvo — renacionalizacija železnice, priliv novca uzetog od bogatih i velikih kompanija u javne službe, stroža intervencija države u nezasiti britanski bankovni sektor i druge delove privrede, plan za izgradnju državnih stanova, itd. Svestan da bi se raskidom sa ovim projektima udaljio od tri četvrtine članova (više od svih članova svih ostalih partija zajedno), od kojih su se mnogi pridružili laburistima privučeni Korbinovom političkom linijom, Starmer se opredelio za jednu formu programskog kontinuiteta. Tačno je da se posle deset godina brutalne konzervativne politike stezanja kaiša potreba za alternativom levog krila nametnula partiji, gde mnogi ljudi ne pevaju hvalospeve Blerovim godinama — deregulaciji, privatizaciji, padu poreza. Raskid sa četrdeset godina dvopartijske neoliberalne hegemonije sada izgleda kao realizovan, i mogao bi dodatno da se učvrsti.
Ništa osim socijalizma
Prvi put u svojoj istoriji, desno krilo Laburističke partije, koje je dominiralo generacijama, od Herberta Morisona za vreme Drugog svetskog rata do Entonija Blera i Dejvida Milibanda u skorije vreme, nije uspelo čak ni da ima kandidata za poziciju generalnog sekretara. Kao što je prvobitno očekivano, poslanica Birmingema Džes Filips nikada nije imala težinu i bacila je peškir čim je shvatila da joj očajno fale aktivistička i sindikalna podrška.
Ova promena u političkoj klimi nije ništa manja od reizbora Korbina 2016. prateći kampanju koju je orkestrirala grupa laburističkih parlamentaraca da ga skloni sa njegove pozicije. Nikada za svojih sto dvadeset godina Laburistička partija nije videla svoje poslanike, tradicionalne vlastodršce, tako rasturene u sopstvenoj partiji.
Zasigurno je prerano govoriti o nepovratnoj prekretnici. Mediji su pozdravili pobedu Starmera kao povratak u normalnost. Prve odluke koje je doneo čim je izabran, u senci svemoćne zdravstvene krize, to dokazuju.
Najbliži partneri Korbina, Džon Mekdonel i Dajana Abot, koji su ponaosob odgovorni za privredu i unutrašnje poslove, naglasili su pre izbora da će dati otkaz u slučaju poraza njihovog mentora. Birajući članove iz sopstvenog fantomskog kabineta, Starmer je izgurao skoro sve ostale korbiniste. Da ih zameni, nije išao tako daleko da vrati u službu veterane Blerovih godina, od kojih se većina povukla (…)
