Prisutan u javnom prostoru zemalja čitavog sveta, od Vašingtona do Pariza, preko Seula, Rima ili Dablina, grafik ističe jednu hitnost: usporavanje ritma kontaminacije kako bi se izbegla preopterećenost bolnica. Koncentrišući pogled na dve talasaste linije, novinari ističu jedan važan element grafika: ova prava linija, diskretna, na sredini, pokazuje broj dostupnih kreveta za teške slučajeve. Iako ga predstavljaju kao da je pao s neba, ovaj „kritički prag“ u stvari predstavlja izraz političkih izbora.
Već decenijama politike štednje slabe kapacitet bolnica. Francuska je 1980. godine imala 11 bolničkih kreveta na 1000 stanovnika; danas ih je tek 6. Jedan makronistički ministar u septembru prošle godine predložio je da se uvedu bed managers, koji bi iznajmljivali ovaj redak resurs. Sjedinjene Države su spale sa 7,9 kreveta na 1000 stanovnika 1970. godine na 2,8 kreveta 2016. godine. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, Italija je 1980. godine brojala 922 kreveta rezervisana za „teške slučajeve“ na 100.000 stanovnika, nasuprot 275 kreveta trideset godina kasnije. Svuda nalazimo jedinstven zahtev: smanjiti troškove. Bolnica tako funkcioniše kao automobilska fabrika.
Rezultat: 6. marta, Italijansko društvo za anesteziju, analgeziju, reanimaciju i intenzivnu terapiju (Siaarti) uporedilo je rad prekoalpskih medicinara hitne pomoći sa „medicinom katastrofe“ i upozorilo na „nedostatak resursa“, „što može dovesti do toga da se uvede starosno ograničenje u urgentnim situacijama“. „Ratna medicina“ je izraz koji je upravo postao veoma aktuelan u regionu Grand-Est, u Francuskoj.
Kriza koju je izazvao koronavirus povezana je kako sa prirodom te bolesti, tako i sa organizovanom degradacijom zdravstvenog sistema. Kao neizbežna mesta javnog prostora, veliki mediji su propustili kritički izazov da pozovu svoje čitaoce i gledaoce na filozofsku debatu o tome kako odlučiti koga sačuvati a koga pustiti da umre. Ovog puta, međutim, biće teško maskirati političko pitanje koje stoji iza ove etičke dileme. Jer epidemija Covid-19 iznosi na videlo ekonomsku situaciju koja je još gora nego što smo mislili. Dok su avio-kompanije slale svoje prazne avione kao da je situacija regularna, kako bi zadržale postojeće termine, jedan istraživač je objasnio kako je liberalna birokratija obeshrabrivala fundamentalna istraživanja o koronavirusu. Maršal Burk, predavač u oblasti nauke ekosistema na Univerzitetu Stenford, istakao je sledeći paradoks: „Redukcija zagađenja vazduha koju dugujemo epidemiji Covid-19 u Kini je bez sumnje sačuvala dvadeset puta više života nego što je bolest uzrokovala smrti. U najmanjem, mogli bismo da zaključimo da nam pandemije donose benefit jer nam ukazuju na to u kojoj meri su naši ekonomski sistemi loši za zdravlje. Čak i u odsustvu koronavirusa“.
Vrhunac ovog putovanja u Apsurdiji se ne nalazi ni u riziku od nestašice lekova zbog delokalizacije farmaceutske industrije, ni u tvrdoglavosti finansijskih tržišta da kazne Italiju kada je vlada Italije preuzela prve zdravstvene mere. Ali iza bolničkih vrata. Etablirana sredinom 2000. godina, tarifikacija aktivnosti (T2A) usklađuje finansiranje ustanova sa brojem realizovanih medicinskih pregleda, svaki fakturisan kao u nekoj radnji, pre nego u odnosu na planiranje potreba. Da je primenjen tokom aktuelne krize, ovaj princip komodifikacije zdravlja uvezen iz Sjedinjenih Država, vrlo brzo bi ugušio ustanove koje prihvataju pacijente u najtežem stanju, imajući u vidu da kritični slučajevi Covid-19 zahtevaju primarno obezbeđivanje respiratora, što je skupo u smislu vremena, a nedovoljno profitabilno u odnosu na brojna različita ispitivanja prouzrokovana epidemijom…
U jednom momentu, delovalo je kao da je mikrob — koji dela i u kontekstu najstrožih mera karantina koje su ikada osmišljene u vreme mira — pokidao granice unutar društvenog prostora: bankar sa Volstrita i kineski radnik su podjednako izloženi toj pretnji? Posle toga, novac je povratio primat. S jedne strane, jedni, zabarikadirani u gradovima, koji rade na daljinu preko laptopa i blizu bazena; sa druge strane, drugi, nevidljivi „obični ljudi“, medicinari, čistačice, prodavačice u supermarketima i zaposleni u logistici, izloženi su mnogo većim rizicima.
Nema rešenja bez kolektivnog pristupa
U „tipologiji kolektivnih ponašanja u vreme kuge“ između XIV i XVIII veka, konzervativni istoričar Žan Delumo uočio je sledeću konstantu: „Kada se pojavila opasnost zaraze, najpre smo pokušali da je ne vidimo“. Nemački pisac Hajnrih Hajne beleži da su se nakon zvanične objave o postojanju epidemije kolere u Parizu 1832, „Parižani šepurili na bulevarima tim radosnije što je bilo više sunca i vreme je bilo lepše“. Onda, dešava se to da bogati odlaze na (…)
