Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

NEMAČKA PRAVDA KAO GARANT SPORAZUMA

Evropska unija, „mudraci“ u klinču

Francusko-nemački predlog za oporavak Evrope, koji su nedavno objavili Angela Merkel i Emanuel Makron i koji podrazumeva formiranje zajedničkog duga, našao se na meti kritika nekoliko zemalja članica EU. Privredni pad koji je usledio nakon pandemije kovid-19 doveo je protivrečnosti Unije do usijanja, što ilustruje i nedavna presuda Nemačkog ustavnog suda

„Mudraci“ su obično mudri. Sada se, međutim, hvataju za gušu. Ljudi zaprepašćeno posmatraju odvijanje spora između Evropskog suda pravde (CJEU) i Nemačkog ustavnog suda oko programa otkupa aktive Evropske centralne banke (ECB). Valjalo bi napomenuti to da Public Sector Purchase Programme („Program kupovine u javnom sektoru“, PSPP), kroz koji ECB od 2015. godine otkupljuje državne hartije od vrednosti evrozone, nije sam po sebi doprineo svađi između toga i hermelina.

Donekle, ipak, jeste — uprkos tome što su u pitanju neke od najopskurnijih operacija monetarne politike u Evropi nemačke hegemonije. Štaviše, ovde možemo da uočimo do koje mere su u vreme velike krize pojedini detalji pregnantni, tako da sporenje oko nekog malenog dela na površinu izvlači sve mane celine.

Na prvom mestu tu je groteskna pantomima „mudraca“, naviknutih da svaki čas posežu za neoliberalizmom kao sredstvom depolitizacije i dedemokratizacije. Kao kakav savremeni ekvivalent misterije Bezgrešnog začeća, ti „mudraci“, koji popunjavaju redove „nezavisnih organa vlasti“ nastalih raspadom države (Centralna banka, Vrhovni savet za radio-difuziju, Uprava za finansijska tržišta, sektorski regulatori, Ustavni sud itd.), anđeoska su bića kojima je bilo kakva politička inklinacija sama po sebi strana i koja su, naravno, i odabrana upravo jer je odsustvo ideološkog oskvrnuća garant ispravnosti svih njihovih mišljenja — sve u skladu sa kriterijumima mudrosti.

Sve to, međutim, pada u vodu kada „mudraci“ počnu da se čupaju za perike. Jer mudrost bi trebalo da je jedna. Ako nastupi svađa, na delu je sukob mudrosti. Dakle, najmanje ih je dve. To je, drugim rečima, povratak na mala vrata politike za koju se tvrdilo da smo je ostavili iza sebe. U čemu je suština spora?

Stvar je u tome što ECB izlazi na tržišta da bi kupovala dužničke papire država članica, što je posve ključna intervencija u kriznim vremenima kada investitore obuzme panika pa žele da što pre sve rasprodaju, što vodi porastu kamatnih stopa. Tu je ECB dorasla zadatku, pa otkupom pomaže u održavanju tih stopa na razumnim nivoima — bez toga bi trošak servisiranja javnog duga preko noći postao neodrživ. Da nije ovakvih intervencija, koje počivaju na astronomskim svotama novca, evro bi do 2012. godine prestao da postoji. U današnjim okolnostima, bio bi na samrti. Ko bi, onda, dao sebi za pravo da se suprotstavi ovim potezima Centralne banke koja uz pomoć svojih deset prstiju i jedne valute uspeva da odbrani veličanstveni projekat mira među narodima? Ni manje ni više nego Nemački ustavni sud.

U Nemačkoj se s novcem ne šali, a Ustavni sud je verovatno onaj deo Nemačke u kom je i inače najmanje smeha. Štaviše, Sud je odmah nakon ratifikacije Mastrihtskog ugovora objavio da će pažljivo nadgledati postupke novouspostavljene ECB, kojoj je Nemačka, sva podrhtavajući od strepnje, predala svoju voljenu dojčmarku. Sud je tako posve očekivano ponovo stupio na scenu tokom 2010-ih, u vreme kada su velike tenzije u zoni evra navele ECB na takozvane „nekonvencionalne“ operacije, što je naziv sam po sebi dovoljan da nemačke monetarne konzervativce razboli od brige — a s njima i Ustavni sud, na koji nisu prestali da se oslanjaju. Stoga je trebalo doneti sud o usklađenosti čuvenog PSPP-a s ugovorima i statutima ECB.

U svojoj prvoj presudi, 2014. godine, nemački sud dao je oštar odgovor da su intervencije ECB nespojive s evropskim pravom, ostavivši ECJ-u da taj stav potvrdi sopstvenom interpretacijom. E ovaj potonji, međutim, 2018. godine, uredno odgovarajući na upit, uzvraća da to nipošto nije slučaj. U maju 2020. godine — pravosuđe nastavlja svojim tokom, ali nastavlja i da nanosi štetu — Karlsrueski sud, prilično nezadovoljan, sopstvenu mudrost postavlja nasuprot haškoj. „Mudraci“ jedni druge dezavuišu i stvari trenutno stoje tako da nemački ustavni sudija optužuje evropskog ustavnog sudiju za ignorisanje zakona.

Jer važeći ugovori i statuti, tvrde nemačke sudije, intervencije ECB uslovljavaju „proporcionalnošću“ — koju u ovom slučaju smatraju prekršenom. Kako tačno? Postoje najmanje tri pravila proporcionalnosti. ECB ne sme da otkupljuje više od 33% duga po jednoj emisiji — sasvim je tačno da ECB ovom ograničenju pristupa relaksirano. Otkup dugova država članica mora se alocirati proporcionalno udelu tih država članica u kapitalu ECB — to se pravilo poštovalo (sve do nedavnog Pandemic Emergency Purchace Programme, uspostavljenog zbog krize koronavirusa). Za nemački gnev zaslužno je zapravo treće pravilo proporcionalnosti: intervencije ECB ne smeju imati „nesrazmerne“ kolateralne efekte na privredu. Posve strogo pravilo. Koji su kriterijumi ove „nesrazmere“? Sud se poziva na gubitke koje su štediše pretrpele zbog kamata (njihovih naknada) koje se programima centralne banke održavaju na veštački niskom nivou. Ne bi li se u suprotnom štednja uložena u deonice osula ako bi se kamatne stope ostavile da neometano (...)

Obim celog teksta : 2 502 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Frederik Lordon

je ekonomista i filozof. Autor je dela Vivre sans? Institutions, police, travail, argent…, La Fabrique, Pariz, 2019.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst