Ko će platiti ekonomsku krizu?
PIŠE LORAN KORDONIJE
Nadolazeća kriza nije zdravstvene, već ekonomske prirode. Zamah leptirovih krila, do kog je bez sumnje došlo na pijaci u Vuhanu proširio se prateći pukotine globalnog liberalnog kapitalizma, koji već četrdeset godina širi svoje „lance vrednosti“ kroz obećane slamove džinovskih profita: finansijska preotimanja, konkurencija „slobodna i neometena“ troškovima proizvodnje, princip „u pravo vreme“ (just-in-time, ideja smanjivanja gomilanja zaliha, prim. prev), LEAN menadžment. pljačka prirodnih resursa, planirana zastarelost, smanjivanje brojeva maski i kreveta u bolnicama, mere štednje.
Tek što smo videli naznake krize, a ekonomisti se već pitaju: ko će ovo platiti i kako? Pripadnici ovog zanimanja čiji se hleb nasušni pravi od kvasca koji se diže na sam pomen „plaćanja“ nisu mogli da propuste priliku da postave ovo ključno pitanje. Doduše, ne bismo im to mogli uzeti za zlo ovaj put. Radi se, u suštini, o jednoj od glavnih nedoumica vezanih za ideju „povratka u normalu“: šta je to „normala“, šta je to „povratak“, i kakve su to „ideje“ koje ne bi kasnije izazvale nove probleme?
U ekonomskom smislu, ova kriza zapravo ne nalikuje bilo čemu što smo mogli videti tokom istorije kapitalizma. Ona nije klasična, niti kejnzijanska; ne dolazi kao posledica ni hiperprodukcije, niti institucionalnih ili tehnoloških ograničenja, niti onih koja se vezuju za nedovoljnu količinu sredstava za proizvodnju (kapitala, rada i sirovina). Nije reč ni o naglom padu tražnje, iako mehanizam koji formira potražnju več četriri decenije operiše s greškom. Ona je nastala kao rezultat državnih odluka (i, u manjoj meri, zaštitnih mera pojedinaca) koje su dovele do brutalnog kočenja čitave mašinerije proizvodnje. Međunarodni biro rada (International Labour Office. ILO), procenio je da je „1,25 milijardi radnika i radnica, odnosno 38% svetske radne snage zaposleno u sektorima koji će se uskoro suočiti sa značajnim smanjenjem proizvodnje i povećanim rizikom izmeštanja radnih mesta. Ključni među njima su maloprodaja, ugostiteljstvo, kao i proizvodni sektor “.
Ovo je mogućnost čiji se ishodi već mogu proceniti. Broj radnih sati na svetskom nivou prema ILO-u smanjio se za 6,7% u drugom kvartalu 2020. godine: to je jednako gubitku 195 miliona radnih mesta u normalnim uslovima. Prema istraživanju koje su objavile Ujedinjene nacije. ova kriza gurnuće 500 miliona ljudi u siromaštvo kroz smanjenje ekonomske aktivnosti i gubitak posla.
Deo odgovora na pitanje „ko će platiti?“ već nam je, dakle, pred očima i neće se menjati u budućnosti: prva naplata krize doći će u formi trenutnog pada u proizvodnji dobara i usluga (korisnih ili beskorisnih, toksičnih ili ne) koji sasvim sigurno neće biti nadoknađen. Ove gubitke izneće kategorije radnika i radnica čija su se primanja smanjila (ili postala nestabilna) kao rezultat neproizvedenih ili neprodatih dobara. To je ključni deo onoga koliko nas košta i koliko će nas koštati borba protiv širenja virusa.
Međutim, pitanje cene krize i toga ko će je platiti uglavnom se ne postavlja iz ovog ugla. Brzo prelazeći od svega što je izgubljeno i uništeno na napore koji se čine ili će biti načinjeni kako bi se sve to povratilo, u trenu se prebacujemo u podnožje planine javnog duga koji su države i sistemi socijalne pomoći nagomilali, i sami u šoku, i u pokušaju da ublaže štetu i patnju koju je pad proizvodnje izazvao. Ko će, dakle, to platiti?
Na kraju krajeva, ne treba otpisati ni mogućnost novog kraha obveznica
To pitanje svakako nije ništa manje interesano od prvog, ali, iako još uvek nismo dobili ni prvi račun, drugi (javni dug) preti da se ispostavi kao prava cena krize. U suštini, države direktno snose trošak samo za uvećanje dela ograničenja proizvodnje, s jedne strane, i raspoređivanje prve cene na različite kategorije institucionalnih aktera koji treba da je snose, s druge. Država, kao i kompanije i domaćinstva, suštinski direktno pati od ograničavanja proizvodnje i snosi svoj deo gubitka, u obliku neostvarenih poreskih prihoda (korporativni porez i porez na dohodak, porez na dodatu vrednost, porez na naftne derivate, itd). Širom sveta kompanijama se opraštaju dugovanja za poreze i doprinose, nude im se zajmovi ili garancije, a mere podrške domaćinstvima ostaju na istom nivou ili se povećavaju kroz usvajanje dopunskih prihoda, u obliku pomoći za (delimično ili potpuno) nezaposlene. U nekom sledećem trenutku, bez sumnje, oprost duga, rekapitalizacija i nacionalizacija biće nužni da se spasu kompanije u riziku (dok će proizvodni aparat zauvek manje-više ostati pod kontrolom tržišta), zbog predvidivog rasta njihove zaduženosti. Zaduženost, koja je još pre krize izazvane koronavirusom dostigla zabrinjavajuće nivoe, mogla bi da se otrgne kontroli i izazove lančani bankrot. U dalekovidoj studiji iz oktobra 2019. godine, koja se zasniva na simulaciji svetske recesije u iznosu od 4% godišnjeg bruto domaćag proizvoda (BDP) (dakle upola manje od one koja je pratila finansijsku krizu iz 2008. godine), Međunarodni monetarni fond (MMF) izračunao je da će globalni iznos duga kompanija označenih kao „rizičnih“ brutalno skočiti za 19000 milijardi dolara (više od 17000 milijardi evra), i iznositi 40% ukupnog iznosa potraživanja privatnih kompanija u 2021. godini. Računica je već poslata na doradu, budući da su gubici u proizvodnji u trenutnoj krizi već dva pita viši u odnosu na ovaj katastrofični scenario. Države će iz nje izaći dobrano zaduženije nego pre samo par meseci.
Pre nego što pogledamo ko će ovu razliku platiti, treba razjasniti dve stvari. Na prvom mestu, cena duga koji neka država preuzme ne poklapa se sa budućom isplatom koju će primiti njeni poverioci (za pet, deset (…)
