Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

GODINU DANA NAKON RUŠENJA GENERALA OMARA EL BAŠIRA

Kuda ide sudanska „decembarska revolucija“?

Revolucionarni proces u Sudanu nije se stišao nakon svrgavanja Omara el Bašira 2019. godine. Odlučnost narodnih snaga koje zahtevaju prebacivanje vlasti u ruke civila zaoštrava tenzije između nove federalne vlade i oficira privučenih ideji korišćenja zdravstvenih rizika koje sa sobom nosi pandemija koronavirusne bolesti 2019 (Covid-19) da bi izvršili autoritarni povratak na vlast

Kartum je grad sudara: severne sa supsaharskom Afrikom, crnačkog sa manje-više tamnoputim arapskim identitetom, urbanog sa ruralnim, relativnog blagostanja sa ogromnom bedom. Svi ovi kontrasti beskrajno se stapaju i prelamaju u toj ogromnoj aglomeraciji triju urbanih zona — Kartuma, Bahrija (severni Kartum) i Omdurmana — zaoštravajući se u onim delovima gde zgrade, čak i one skromne visine, postaju retkost. U glavnom gradu Sudana, osamnaestospratnica u obliku jedra u kojoj je smešten hotel „Korintija“ — izgradila ju je Gadafijeva Libija — igra ulogu Ajfelovog tornja.

Pored ovog upečatljivog zdanja, jedine građevine koje se uzdižu nad tlom su, s jedne strane, objekti iz perioda britanskog kolonijalizma i, s druge, zvanične zgrade koje je poslednjih godina izgradila Kina, zvanični partner režima Omara el Bašira. Što se potonjih tiče, najimpozantnije su zgrade upitnog ukusa u kojima su smeštene komande različitih rodova vojske u okviru generalštaba sudanskih oružanih snaga. Pred njima se 6. aprila 2019. godine, na godišnjicu svrgavanja šesnaestogodišnje vlasti još jednog vojnog diktatora, Džafara el Numejrija, 1985. godine, okupila ogromna masa ljudi. Idućeg dana generalni štrajk paralisao je čitavu zemlju. Četiri dana potom, došao je red na Omara el Bašira da siđe sa vlasti nakon tridesetogodišnjeg predsednikovanja sa katastrofalnim rezultatima.

Lekcije egipatskog iskustva

Sudanski narodni ustanak otpočeo je 19. decembra 2018. kao odgovor na povećanje cene hleba koje je vlada proglasila dekretom, odlučna da primeni neoliberalni recept punjenja državne kase iz džepova najsiromašnijih. Demonstracije su neprestano dobijale na masovnosti i radikalnosti, sve dok 6. aprila nisu prerasle na sasvim novi nivo. Permanentni skup ispred generalštaba imao je cilj da ubedi vojsku da se odrekne svog vrhovnog komandanta. Stariji i obrazovaniji žitelji i žiteljke Sudana prisećali su se da je vojska koja je zbacila El Numejrija 1985. na vlasti ostala samo godinu dana pre nego što ju je smenila civilna vlada izabrana na biralištima. S druge strane, skoro svi mogli su da se prisete neverovatnih prizora iz 2011. godine sa trga Tahrir u Kairu, epicentra narodnog ustanka koji je primorao egipatske oficire da se 11. februara odreknu svog vođe Hosnija Mubaraka, koji je takođe vladao trideset godina.

Demonstranti i demonstrantkinje u Kartumu i drugim gradovima i regionima Sudana dobro su naučili egipatsku lekciju, kao i njihovi parnjaci u Alžiru koji su im u februaru 2019. godine utabali stazu i neposredno pre njih, 2. aprila, naterali vojsku da svrgne predsednika Abdelaziza Butefliku. Njihov uspeh okuražio je sudanske ustanike i ustanice u zahtevu kartumskim oficirima da se ugledaju na alžirske kolege, uprkos daleko represivnijem odnosu koji su imali prema stanovništvu. Narod, kako Alžira tako i Sudana, dobro zna da je uticaj vojnog vrha na političku vlast centralna karakteristika upravo tog „režima“ koji „narod želi da zbaci“, kako glasi najpoznatija parola narodnih pobuna u regionu.

Svi su mogli da vide da je rezultat smena u državnom vrhu, koje nisu ujedno dovele i do izmena temelja režima (istog onog režima koji čini Egipat, uz Sudan i Alžir, jednom od tri države regiona u kojima oružane snage predstavljaju temeljnu političku instituciju), bio povratak diktature u daleko nasilnijem obliku, tri godine docnije. Narodni pokret ovaj put nije naseo na zamku, ni u Alžiru niti u Sudanu, i nastavio je da deluje još jače nakon svrgavanja predsednikâ, ispostavljajući zahtev za civilnim vladama u čijim bi se rukama nalazila sva vlast. Stoga je naročito upečatljiv kontrast između entuzijastičnih reakcija na vojno svrgavanje Mubaraka u Egiptu 2011. godine, gde je Muslimansko bratstvo bilo najveća organizovana snaga u narodnom pokretu, i buntovne i neposlušne reakcije narodnog pokreta u Sudanu koji, za razliku od onog u Alžiru, ima izabrane glasnogovornike. Kominike od 11. aprila 2019. godine u kom je Savez sa slobodu i promenu (SSP) pozdravio vojno svrgavanje El Bašira počinje sledećim rečima: „Vlasti režima izvršile su vojni puč kojim žele da obnove iste one ličnosti i institucije protiv kojih se naš veliki narod pobunio.“

Pored pouka koje je izvukao iz egipatskog iskustva, sudanski pokret uspeo je da očuva svoju radikalnost zahvaljujući svojoj organizacionoj formi. Poznata je uloga koju su odigrali Udruženje sudanskih profesionalaca (USP) i SSP. Prva od ove dve organizacije postepeno je izgrađivana tokom 2010-ih godina, kroz borbe koje su različite profesionalne skupine vodile jedne za drugima: lekari, novinari, advokati, veterinari, inženjeri i predavači u školama i na fakultetima. Udruženje je registrovano u oktobru 2016. godine, kada su lekari, novinari i advokati usvojili zajedničku povelju, iako ga država nije pravno priznala. Radi se o organizaciji obrazovane srednje klase, kako objašnjava Amar el Bagir, član saveta USP-a, koji ipak priznaje da je neprecizno podvesti radnike i radnice u prosveti pod slobodne profesije i smatrati ih delom srednje klase. Isto bi se moglo reći i za deo novinara i novinarki. Kao i sve druge zemlje koje izlaze iz dugih perioda diktature i državnog sindikalizma, Sudan od 2019. godine svedoči ogromnoj obnovi radničkog pokreta, kao i udruženja poljoprivrednika. Levica pokušava da izbori zakonsku promenu koja bi korporatističke sindikate preduzeća, nametnute od starog režima, odmenila granskim sindikatima. U drugoj debati, pristalice sindikalnog pluralizma sukobljavaju se sa zagovornicima unitarnog sindikalizma kojem pripisuju zasluge za demokratski prevrat putem plenuma. U svakom slučaju, radnička klasa bila je znatno oslabljena ogromnom deindustrijalizacijom zemlje pod svrgnutim režimom čija se ekonomija zasnivala na ekstraktivnom rentijerskom profitu (do otcepljenja Južnog Sudana 2011. godine od nafte, odnosno sada od različitih metala i minerala), kao i na razaranju javnog sektora i privatizaciji dobrog dela njegovih usluga, što je dovelo do ogromnog širenja neformalnog sektora.

Održana radikalnost

Brzo se USP istakao po svojoj sposobnosti da centralizuje informacije o borbama zahvaljujući širokoj upotrebi društvenih mreža. To ga je načinilo izabranim glasnogovornikom čitavog niza borbi počevši od decembra 2018. godine, kao i obnove radničkog sindikalnog organizovanja. Istini za volju, vojna vlast isekla je pristup internetu u junu 2019. godine, kada je nasilnim putem pokušavala da dovede do okončanja mobilizacija. Međutim, taj manevar nije urodio plodom, i ona je morala da ga vrati u pogon mesec dana kasnije. U međuvremenu, sudanski aktivisti i aktivistkinje iz dijaspore postarali su se da kanali komunikacije USP-a nastave da funkcionišu.

Nastankom SSP-a, 1. januara 2019. godine, USP se udružio sa širokom lepezom političkih koalicija i organizacija civilnog društva koje predstavljaju različite struje u opoziciji El Baširovom režimu. One obuhvataju sve od sekularnih liberala i umerenih religijskih organizacija — poput Partije sudanskog kongresa i partije Uma, na čijem čelu se nalazi Sadek el (...)

Obim celog teksta : 3 500 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Žilber Aškar

je profesor na Školi za istočne i afričke studije (School of Oriental and African Studies) Univerziteta u Londonu. Autor je, između ostalog, knjige Symptômes morbides. La rechute du soulèvement arabe, Actes Sud, biblioteka „Sinbad“, Arl, 2017.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst