Autokrata i makijavelista koji iz Moskve sanja da ugrozi slobodu i demokratiju; svemoćne bezbednosne službe koje se bave zloslutnim mahinacijama i šire svoje pipke po celom svetu; varvarska i azijska zemlja koja predstavlja pretnju zapadnoj civilizaciji: ova bujica karikaturalnih slika ruske moći nije čekala na dolazak Vladimira Putina da bi zapljusnula Zapad. Njeni tragovi sežu do XV veka. U XIX veku, antirusko ludilo je bilo toliko da je intelektualna elita skovala izraz „rusofobija“ da bi označila ujedno osobe koje pothranjuju iracionalni strah od Rusije i one koji svesno preuveličavaju opasnost koju ona predstavlja.
Ovi napadi panike nisu nastali sami od sebe. Rusofobija je dostigla vrhunac u XIX veku i početkom XX veka, u vreme kada se povećavala društvena nejednakost, što je za posledicu imalo rastući pritisak radničkog pokreta koji je pokušavao da je otkloni. Da li se radilo o triku koji je bogata elita koristila da sa sebe skrene bes građana?
U to vreme, Rusija je bila opsesija evropskih liberalnih elita, naročito onih u Velikoj Britaniji. Jedva dve godine nakon završetka Napoleonovih ratova, 1817, britanski dnevni list Morning Chronicle tvrdio je da je „glavna namera Rusa da prošire svoju teritoriju“, dok je general lord Robert Vilson izneo na svetlost dana jedan lažni dokument: „testament Petra Velikog“.
Vilson je taj dokument prvi put pročitao 1812. godine, iste one godine kada je Napoleonova vojska napala Rusiju da bi je kaznila zbog nastavljanja trgovine sa njenim najgorim neprijateljem, Britanijom. Vilson je bio poslat na istok i služio je kao agent za vezu kod Rusa da bi koordinirao napore u borbi protiv Francuza. Dokument koji mu je došao do ruku predstavljao je, kako se verovalo, plan koji je Petar Veliki (1672—1725) zaveštao svojim naslednicima, naročito da bi ih savetovao u vezi sa širenjem Ruskog carstva osvajanjem Bliskog istoka i Istočne Evrope. Poražene od „generala Zime“, francuske trupe su se povukle ostavivši za sobom nekoliko primeraka „testamenta“.
Promena saveza
U to vreme, Vilsonu je savršeno jasno da ima posla sa lažnom aferom, propagandnom operacijom koju je organizovala Francuska kako bi opravdala invaziju na koju se odlučio Napoleon. To ga ne sprečava da pet godina kasnije preuzme teze koje se tu nalaze. U knjizi koju je objavio 1817. godine, Vilson je predskazao da će Rusija postati gori neprijatelj od poražene Francuske. Zbog svog učešća u ratu, on je, međutim, bio svestan presudne uloge koju je ruska kopnena vojska igrala u porazu francuskog imperatora. Ali, iznenada, sve to postaje daleka uspomena. Kako objasniti tu naprasnu promenu saveza ?
Britanija je već tri veka održavala prijateljske odnose sa Rusijom. U toj ogromnoj zemlji sa naizgled neiscrpnim resursima Britanci su od XVI veka nalazili konoplju, lan, katran i drvnu građu, važne elemente za razvoj svoje flote od XVI veka. U XVIII veku, rusko gvožđe takođe igra važnu ulogu u razvoju industrije s druge strane Lamanša. A kada je velika britanska tehnologija učinila da ruska metalurška industrija postane zastarela početkom XIX veka, Moskva se ponovo vratila velikom izvozu pšenice. Tako, ruske žitarice hrane gladne radnike u Mančesteru i Liverpulu. U zamenu za to, Rusija može da nabavi britansku tehnologiju.
Moskva dovodi u pitanje tu politiku slobodne trgovine na prelazu iz XIX veka. Aleksandar I (1801—1825) i Nikolaj I (1825—1855) trude se da podstaknu nacionalnu industriju usvajanjem sistema carinskih zabrana koje sprečavaju Veliku Britaniju da plasira svoje proizvode na rusko tržište. Birokrati te zemlje počinju da otežavaju poslovanje britanskim trgovcima. Štaviše, trgovinski balans između dve zemlje počinje da se naginje u korist Rusije.
I dok tako postupa, Moskva se ne zadovoljava samo time da štiti svoje ekonomske interese. Od Napoleonovih ratova, Ruska carevina se širi prema istoku i prema jugu. Njeni upadi na teritoriju Otomanske carevine okončani su sukobom sa francusko-britanskom vojnom koalicijom na Krimu između 1853. i 1856. godine. Slično tome, ruska osvajanja na Kavkazu i u srednjoj Aziji izazvala su strah od invazije na Indiju, dragulj britanske carske krune.
U decenijama nakon objavljivanja Vilsonove knjige, i dalje se maše takozvanim „testamentom Petra Velikog“ (…)
