U Sjedinjenim Državama ne bi se mogli ni izbrojati svi oni koji su svoj radni vek započeli radeći u Mekdonaldsu. Pevača Farela Vilijamsa taj lanac je tri puta otpustio, a glumac Džejms Franko, koji je i sam u mladosti bio zaposlen u toj firmi, sa zanosom je govorio 2005. godine: „Jedno je sigurno, a to je da je Mekdonalds za mene uvek bio tu kad god mi je bio potreban.“ Po rečima Pola Rajana, nekadašnjeg republikanskog predsednika Predstavničkog doma, pečenje hamburgera za ovu multinacionalnu kompaniju njemu je jednostavno omogućilo da bolje shvati američki san. „Kada radiš za Mekdonalds, zabavno je upravo to što naučiš da sve radiš vrlo brzo“, priseća se i Džef Bezos, vlasnik Amazona. „Video sam koliko jaja možete da razbijete za određeno vreme a da ne ispustite nijednu ljusku.“ Bilo je to na početku buduće karijere gospodina Bezosa: taj milijarder je, naime, optimizaciju radnih performansi svojih zaposlenih koje tretira kao robove učinio znakom poslovne strategije preduzeća. Skoro 800.000 ljudi širom sveta trenutno radi za Amazon, uglavnom na poslovima jednako monotonim kao što je bio i prvi „posao“ istoimenog: pripremaju porudžbine u distributivnim centrima kako bi one bile poslate kupcima.
Prodavci, kasiri, konobari, dostavljači... sve su te profesije među najraširenijima u Sjedinjenim Državama. Nisko plaćeni, svodeći se na radnju koja se stalno ponavlja, ti poslovi radnicima nude slabe izglede za budućnost. Ta zanimanja spadaju u kategoriju „nekvalifikovanih poslova“, što je često pogrešan izraz. Ta statistička kategorija označava poslove koji zahtevaju samo osnovnu obuku za koju nije potrebna nikakva diploma, što je 2018. godine, prema Birou za statistiku rada, obuhvatalo značajan procenat od 31% američkih radnika.
Ipak, svako ko je sa njima imao iskustva može potvrditi da: ti „poslići“ u stvari zahtevaju veliku stručnost. Služenje u restoranu, odgovaranje na telefon, sortiranje predmeta, ljuštenje povrća, naplaćivanje na kasi... sve to zahteva spretnost, snagu, pamćenje, izdržljivost, veštine u uspostavljanju međuljudskih odnosa. „Nekvalifikovani rad“ je u stvari jednako raznovrstan kao i veštine koje su potrebne da bi se dobro obavljao, a koje se često steknu na poslu. „Stavljajući tanjire na podlakticu ili između prstiju, vešti konobar može da očisti sto u jednom obilasku umesto u dva“, objašnjava Britani Bronson, koja i sama radi kao konobarica u jednom restoranu i honorarno kao profesorka na Univerzitetu u Nevadi. „Izrazi ’nekvalifikovani’ i ’niže kvalifikovani’ su u suprotnosti sa pažnjom i preciznošću sa kojima moje kolege izvršavaju svoju ulogu, bez obzira na nivo njihove diplome ili poznavanje jezika.“
Dok nekvalifikovana zanimanja zahtevaju veštine, sa „menadžerima“ koji njima upravljaju stvar stoji drugačije. Kada govorimo o „robotima koji kradu naše poslove“, retko mislimo na automatizaciju upravljanja, fenomen koji je vrlo realan. Razmislimo o rasporedu poslova koji se moraju obaviti tačno na vreme u skladu sa ritmom koji određuje računar i koji je nametnut radnicima sa niskim primanjima. Prema jednom izveštaju BLS-a, u periodu 2017—2018. godine, 31% zaposlenih starijih od 25 godina koji su zauzimali radna mesta za nekvalifikovane poslove bilo je obavešteno o svom radnom rasporedu manje od nedelju dana unapred, u poređenju sa 14% zaposlenih koji su imali bar diplomu srednje škole. Suočeni sa ovom vrstom nesigurnosti radnici moraju da se nadmeću u organizaciji i domišljatosti kako bi uskladili svoj (…)
