Pandemija koronavirusne bolesti 2019 (Covid-19) odmenila je pitanje sirijskih izbeglica kao udarna vest u turskim medijima. Međutim, moguće je da će njihova nezainteresovanost za ovo pitanje biti kratkog veka, budući da zdravstvena situacija nosi rizik zaoštravanja neprihvatanja kojem su izbeglice izložene. Jer su „gosti“, nekih tri i po miliona sirijskih izbeglica — prema zvaničnim procenama — postali nepoželjni. Prema istraživanju Nemačkog instituta za međunarodna i bezbednosna pitanja, 60% stanovništva Turske misli da je njihova zemlja dala sve od sebe da pomogne Sirijcima. Međutim, iako je muslimanska solidarnost imala udela u opravdavanju prihvatanja izbeglica, ipak više od sedam na svakih deset stanovnika i stanovnica Turske smatra da njihovo prisustvo utiče na sociokulturološku sliku zemlje i srozava kvalitet javnih usluga. „Tokom prvih pet godina, zajednički život je manje-više dobro tekao jer smo verovali da će Sirijci otići. Međutim sada smo shvatili da nas je vlast prevarila i da su Sirijci ovde za stalno. To je dovelo do sukoba sa njima“, priča Ismail Sajmaz, novinar u dnevnom listu Hurijet.
U kontekstu koji je obeležen oklevanjem turskih vlasti u suočavanju sa zdravstvenom krizom, deo opozicije podsetio je predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da državljani i državljanke Turske očekuju sumu ne manju od 40 milijardi dolara (36 milijardi evra) koje vlada tvrdi da je već potrošila na zbrinjavanje Sirijaca i Sirijki. Jedna fraza često se ponavlja u raspravama na ovu temu: tvrdi se da je „druga arapska zemlja“, odnosno Sirija, „ušla u Tursku“ u tolikoj meri da predstavlja pretnju po koheziju turske nacije.
Turski grad Gazijantep, situiran nekih sto kilometara severno od Alepa, odličan je primer ovih tenzija. Budući da je predstavljao pozadinsku bazu pobune protiv režima Bašara el Asada, u njemu se u januaru 2020. godine nalazilo oko 446.560 Sirijaca i Sirijki, što je gotovo četvrtina njegovog ukupnog stanovništva. Strah, sveprisutan u pričama izbeglica, uzrok je njihovog bega u Tursku. „Plašio sam se da će me mobilisati u Asadovu vojsku koja šalje nas, sunite, u prve redove“, priča Ramazan K., koji je stigao 2013. godine. „Kada sam pobegao, priključio sam se pobunjenicima u Azazu. Oni su me sakrili i pomogli da pređem granicu u Kilisu.“ Priče su promišljene i nekada izostavljaju neprijatne detalje. „Nema previše izbeglica koje nisu imale neku vrstu odnosa, ponekad protivrečnog, sa Islamskom državom [ISIS] ili drugim džihadističkim grupama“, potvrđuje Emre Burhan, mladi turski istraživač sa Univerziteta u Gazijantepu, među čijih 55.000 studenata i studentkinja se sada ubraja i 3.000 Sirijaca i Sirijki.
Najveći broj nalazi se u neizvesnom i ograničavajućem položaju
Sa dolaskom ekonomske recesije, Ramazan K. izgubio je posao molera od kog je živeo. Stopa nezaposlenosti porasla je do 14%. Međutim, za njega, kao i za 90% sirijskog stanovništva u Turskoj, povratak u rodnu zemlju ne dolazi u obzir, bar ne „dok je Bašar el Asad na vlasti i dok se ne uspostavi mir“. Četvrtina njegovih sunarodnika i sunarodnica u izbeglištvu već je definitivno odustala od ideje povratka.
Menadžerka jednog kafića u centralnom parku, i sama Sirijka, više ne razmišlja o povratku. Ima „dečka Turčina“ koji radi kao obezbeđenje, što je korisno i obeshrabrujuće za dilere amfetamina koji se međusobno tuku u parku nakon što padne mrak. Njena sestra takođe je u vezi sa jednim Turčinom. Njih dve nedavno su sahranile svoju majku u jednom od trista grobova koje je gradsko veće Gazijantepa naposletku ustupilo Sirijcima. „Izvesnom broju sirijskih žena“, objašnjava istraživačica sa Univerziteta u Gazijantepu Hilal Sevlu, „rat i izgnanstvo pružili su priliku da usvoje novi, emancipovaniji način života, sada kada su na sigurnom.“
Kako vreme prolazi, iscrtava se nova kartografija sirijske zajednice. Iako je većina izbegličkih kampova zatvorena, u ovom gradu još dva su aktivna. Na njegovom jugoistoku u veoma modernom kvartu žive pripadnici i pripadnice izgnane srednje klase i buržoazije. U tu kategoriju spada i izvestan broj kadrova opozicije koji čine jezgro onoga što bi mogla biti nova vlast u postasadovskoj Siriji, a na čijem čelu bi se našlo Muslimansko bratstvo uz podršku Ankare. Što se tiče najsiromašnijih Sirijaca i Sirijki, oni žive u dva naselja: jednom na severu grada, u starom radničkom delu u kom suživot uglavnom mirno teče; drugom na jugu, gde su odnosi sa turskim stanovništvom daleko konfliktniji.
U administrativnom smislu, sirijsko (…)
