Jedan mladi američki državni službenik upitao je 1969. godine Ričarda Niksona kojim regionom bi se trebalo baviti da bi se osigurala uspešna karijera. „Sigurno ne Latinskom Amerikom“, odgovorio je američki predsednik. „Svi se rugaju Latinskoj Americi“. Nikson je ipak promenio mišljenje samo godinu dana kasnije. Izbor Salvadora Aljendea dojmio ga se toliko da je 6. novembra izjavio: „Ne smemo dozvoliti da Latinska Amerika pomisli da može krenuti tim putem bez ikakvih posledica.“
Od tada Vašington uporno tetoši lokalne hunte, smatrajući ih odbranom od komunističke pretnje. Što se tiče ambicioznog političara s početka, izvesnog Donalda Ramsfelda, valja reći da se oglušio o savete svog mentora. Dostigavši poziciju ministra odbrane Džordža Buša, od 2001. do 2006. godine, vodio je američke kampanje protiv levičarskih vlada koje bi dolazile na vlast u ovom regionu.
Niksonov savet se očito nije pokazao korisnim. Čini se ipak da nije ostao bez odjeka u redakcijama vodećih medija. Od Britanskog Fajnenšel tajmsa do američkog Njujork tajmsa, ne zaobilazeći ni francuski Mond, nijedno geografsko područje nije toliko zapostavljeno u uredničkim politikama koliko je to Latinska Amerika (videti grafikon). Između 10. marta 2019. i 9. marta 2020. godine, Njujork tajms je, recimo, objavio dvostruko manje tekstova o Latinskoj Americi nego o Bliskom istoku, a čak tri puta manje nego o Africi.
A kada se i postavi pitanje o ovom regionu, on biva tretiran tako da poput lupe otkriva zapadnjačke opsesije. Primera radi, nigde se o Venecueli ne govori toliko koliko u kontekstu kritika politika štednje koje upućuju Žan-Lik Melanšon u Francuskoj ili Džeremi Korbin u Britaniji. Ispostavlja se da je Latinska Amerika medijima interesantna samo kad pruža potvrde njihovim ubeđenjima: oslobađanjem tržišta, levica propada. Možda je to razlog iz koga privlači pozornost pomalo čudnih novinara.
DŽON POL RATBON
FAJNENŠEL TAJMS
Do maja 2019. godine zadužen za segment o Latinskoj Americi u Fajnenšel tajmsu, nekada zaposlen u Svetskoj banci, Džon Pol Ratbon poigrava se očekivanjima svojih čitalaca. Usred svetske zabrinutosti zbog izbora ekstremnog desničara iz vojnih krugova Žaira Bolsonara na čelo Brazila, novinar nam pažnju usmerava u sasvim drugom pravcu. „Istinski zemljotres“, „sličan Bregzitu i izboru Trampa“, dogodio se severnije, u julu 2018. godine, prilikom izbora socijaldemokrate Andresa Manuela Lopeza Obradora (AMLO) za predsednika Meksika (31. maj 2019). Ni Bolsonarova nostalgija za periodom diktature u Brazilu, od 1964. do 1985. godine, nije dovoljna da nas razuveri da AMLO predstavlja stvarnu „pretnju liberalnoj demokratiji“ u Latinskoj Americi. I kada Meksikanac zauzme bezazlen stav, njegovim javnim govorima pripisuju se „autokratske osobine karakteristične za mnoge latinoameričke populiste“, poput „opsesije istorijom“, sklonost prizivanju „narodne volje“ i najzad „mržnja prema neoliberalizmu“. Za Ratbona je svet podeljen u samo dve kategorije: pobornike tržišta i pretnje demokratiji.
Zato se novinar Fajnenšel tajmsa radovao izboru biznismena Maurisija Makrija za predsednika Argentine 2015. godine. Kada je finansijska oluja zahvatila Buenos Ajres, uveravao je: „Za dve i po godine vlada je preduzela ogromne korake da povrati poverenje u tržište” (12—13. maj 2018). Ratbon je uveren da nema te poteškoće za neoliberalizam koju ne bi mogla prevazići dodatna doza neoliberalizma. Stoga nudi „jednostavno objašnjenje“ za probleme gospodina Makrija: „Želeo je da izbegne ponavljanje šok-terapija iz prošlosti.“ Drugim rečima, bio je previše mekan. Tri meseca kasnije, Ratbon se upinje da prikrije gorčinu. Uprkos naporima Buenos Ajresa, kriza je završena. „Vlada naklonjena privatnom sektoru sa tehnokratskim kabinetom koji svetski lideri žele da podrže, a Argentinu i dalje obuzimaju ozbiljni napadi panike“ (31. avgust 2018). „Ali u čemu je greška predsednika Makrija?“, pita se. I odmah nudi „mogući odgovor: manjak komunikacije“.
Sin Kubanke s prebivalištem u Londonu, Ratbon ne skriva ogorčenost svoje porodice prema revoluciji, (…)
