Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

POLJSKA — SLOVENIJA, DVA PRISTUPA TRŽIŠNOJ EKONOMIJI

Šok terapija ili gradualistički pristup?

Trideset godina nakon raskida sa komunizmom, više zemalja centralne i istočne Evrope se, uprkos finansijskoj pomoći koju im pruža, duri na Evropsku uniju. Često navođene kao uspešni primeri, putanje Poljske i Slovenije bacaju svetlo na taj paradoks i ekonomske izbore zemalja regiona, koji osciliraju između novostečenog suvereniteta i novih potčinjavanja

Na prvi pogled, i bez uvida u posledice ovogodišnje zdravstvene krize, ekonomski uspeh Poljske i Slovenije je neosporan: mereno u dolarima kupovne moći, prosečna zarada je u Poljskoj, u odnosu na 1989, povećana dva i po puta, a u Sloveniji, od 1992, dva puta. U promenama koje su usledile nakon pada Berlinskog zida, uloga Evropske unije, isprva kao političkog modela, a potom i kao ekonomsko-pravnog mentora, bila je odlučujuća. U kojoj je meri proces pristupanja Uniji, okončan 2004. godine, doprineo pomeranju ovih ekonomija sa periferije u okrilje evropskih sistema za proizvodnju i razmenu dobara? Sa tačke gledišta njihovog stanovništva, može li se govoriti o uspehu na način kako smo to činili tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, govoreći o Italiji, Španiji, Portugaliji, a potom i Irskoj?

Da bi se razumele odluke donete nakon raspada Istočnog bloka, potrebno ih je sagledati u kontekstu intelektualne i socijalne klime tog perioda: odbacivanje ’realnog socijalizma’ je istovremeno dozvoljeno i prouzrokovano perestrojskom (restrukturiranjem) Mihaila Gorbačova, predsednika SSSR-a od 1985. do 1991. Veliki sovjetski brat nema više ni sredstava ni volje da silom održava red u Savetu za uzajamnu ekonomsku pomoć, organizaciji koja je grupisala zemlje sovjetskog bloka, raspuštenoj 1991. godine. Ekonomski neuspeh perestrojke posvuda daje krila zahtevima za promenama, suočavajući narod sa katastrofalnom slikom delimičnih reformi koje su unazadile ekonomsku i socijalnu situaciju. Finansijska dimenzija je takođe igrala ulogu: zemlje centralne i istočne Evrope, izuzev Rumunije, imale su visok, čak neodrživ spoljni dug. Njihove vlade se zadužuju u dolarima, te su stoga i podložne argumentima kreditorskih fondova i zapadnih savetnika.

„Poseban politički trenutak”

Ekonomisti, čije se mišljenje tada slušalo u Međunarodnom monetarnom fondu (MMF) i političkim krugovima (poput Olivijea Blanšara, Stenlija Fišera, Rodigera Dornbuša i Džefrija Saksa), direktno se inspirišu programima strukturnih reformi preporučenih za zemlje Južne Amerike i Afrike. Nonšalantno su odbacili pitanje njihovog prilagođavanja jednom potpuno drugačijem sistemu: „U kojoj meri je ono što smo naučili primenjivo na Istočnu Evropu? (...) Zar polazne osnove nisu toliko drugačije da zahtevaju radikalno drugačiji pristup? Mi nismo tog mišljenja. Suština standardnog paketa mera primenjiva je i na Istočnu Evropu.”

Ovaj „paket” obuhvata tri osnovna domena: „liberalizaciju” preduzetništva, cena i spoljne trgovine; stabilizaciju javnih finansija, monete i kursa; restrukturiranje državnog aparata, socijalne zaštite i javnih servisa putem privatizacije. Suština problema leži u načinu sprovođenja i kombinovanja ovih reformi. Po tom pitanju, ekonomisti se dele na pristalice gradualističkog, postupnog sprovođenja progresivnih reformi uz zadržavanje poluga javnog sektora, i pristalice radikalnih rezova, koje žele što brže reforme na svim poljima.

U Poljskoj, pristup „šok terapije” brzo postaje dominantan. Ovaj termin nasleđen je iz bolivijskog iskustva, gde je i skovan 1985. godine. Njegove pristalice zastupaju maksimalističku viziju društvene transformacije, koju pravdaju komplementarnošću reformi. Drugi niz argumenata je političke prirode. Neophodno je iskoristiti razočaranje prethodnim merama i kratak period narodne podrške radikalnim reformama, kako bi se otišlo što dalje u društvenoj transformaciji, pre nego što bude usporena nezadovoljstvom građana. To je taj „posebni politički trenutak” tako drag Lešeku Balceroviču, poljskom ministru finansija u periodu od 1989. do 1991, i potom od 1997. do 2000. U kontekstu rađajuće liberalne demokratije u toj zemlji, radikalnost pristupa se doživljava kao preduslov za uspeh: podrška reformama će se nastaviti ukoliko njihovim zamahom rezultati budu brzo postignuti, kako bi neposredni dobitnici u procesu primene prvih mera (novi akcionari, trgovci, preduzetnici, radnici u privatnom sektoru itd.) brzo postali većina i tako osigurali izbornu podršku i trajnost reformi.

U Sloveniji se pak od trenutka sticanja nezavisnosti 1991. godine, vlasti opredeljuju za gradualistički pristup. Ova ekonomska politika se oslanjala na specifično ekonomsko nasleđe decentralizovanog (...)

Obim celog teksta : 1 981 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Žilijen Verkij

je profesor ekonomije, potpredsednik Nacionalnog instituta za istočne jezike i civilizacije (Inalco) i zamenik glavnog urednika časopisa Revue da la régulation.
PREVOD: Tanja Gavrilović

Podeli ovaj tekst