Kada je naoružana grupa u Iraku, aprila 2004, otela Norijakija Imaija, sigurno nije ni pomišljao da će posle svega biti predmet kampanje optuživanja u svojoj domovini. Potresen atentatima od 11. septembra 2001, ovaj tada osamnaestogodišnji mladić odlučuje da pomogne deci žrtvama Drugog zalivskog rata (2003—2011). Ali, čim je ušao u zemlju, dvadesetak naoružanih muškaraca — pripadnika grupe „Brigada mudžahedina“, dotada nepoznate iračke organizacije pokreta otpora — otela ga je zajedno sa još dvojicom Japanaca. „Optužili su nas da smo američki špijuni“, priseća se danas Imai. Bio je to kraj njegovog humanitarnog projekta i početak devetodnevnog zatvoreništva. Po oslobađanju, leči se u bolnici u Dubaiju kada mu brat donosi strašnu vest: „Protiv nas se vodi klevetnička kampanja, tata će morati da dâ otkaz u znak izvinjenja.“
Naime, Imai, čijom je pričom inspirisan film Bashing, reditelja Masahira Kobajašija. i njegovi suzatočenici optuženi su da nisu preuzeli „sopstvenu odgovornost“ (na japanskom điko sekinin). S obzirom na to da su preuzeli rizik da odu u opasnu zemlju, zašto sada vlada mora da ih spasava novcem svojih poreznika? „Zaista su bili neoprezni. Snose veliki deo điko sekinin-a“, optužuje ih Juriko Koike, tada ministarka za životnu sredinu, a trenutno guvernerka Tokija. „Sami su odlučili da odu u taj region.“ Najveće dnevne novine Japana Jomijuri Šimbun su u svom editorijalu pisale da se „moraju saslušati“ političari koji smatraju da bi „žrtve morale platiti deo troškova“ spasilačke operacije.
Hiljade pisama je tako preplavilo poštansko sanduče porodice Imai, nazivajući ovog mladića „pljačkašem državne kase“ i čak zahtevajući da se on „ubije“ kako bi preuzeo odgovornost za svoja dela. „Apsolutno nisam ništa razumeo od onoga što se govorilo“, priseća se Imai. „Zašto bi me država tako napustila kad je njena uloga da štiti svoje građane?“ Takođe je bio žrtva fizičkog napada jednog od svojih sugrađana, posle čega zapada u depresiju iz koje mu je trebalo pet godina da izađe.
Krivi su i penzioneri
Posle ove afere se govori o điko sekinin-u prilikom gotovo svake debate o društvenim problemima. Osim što se upućuje novinarima na radu u opasnim regionima, poput Imaija, ovaj izraz se koristi da na smenu osudi različite marginalizovane grupe — samohrane majke, beskućnike, obolele od bolesti vezanih za način života (gojaznost, rak pluća...), ili žrtve seksualnog nasilja. Izgleda da je ova praksa da se „okrivi žrtva“ čvrsto ukorenjena u društvu i utiče na najviše državne nivoe. „Jedan prijatelj mi je rekao: ’Zašto ja moram da plaćam doprinose za negu ljudi koji piju i ne bave se sportom, a ja radim sve što je u mojoj moći da budem u formi?’ Mislim da je u pravu“, izjavio je ministar finansija Aso Taro 2018. godine. Jasno je šta time podrazumeva: ako ste dijabetičar, sami ste krivi; morali ste se potruditi da ostanete zdravi.
Pokazatelj koliko je ovaj diskurs ukorenjen u društvu je i to što pripadnici ovih grupa interiorizuju krivicu i osuđuju jedino sebe za „lični neuspeh“ — jedini uzrok njihove nevolje. „Gotovo svi beskućnici smatraju da su odgovorni za svoju bedu i da ne zaslužuju pomoć države“, otkriva Makoto Juasa, profesor na Tokijskom univerzitetu, aktivista u borbi protiv siromaštva već dvadeset pet godina. „Njih je sramota da prime pomoć. Mnogi je prihvate tek kad nemaju drugog izbora“, požalio se Juasa. Tako se 2012. godine 85% osoba koje ostvaruju pravo na državnu pomoć odreklo te pomoći. dok je u Francuskoj to učinilo 35%. „Možemo reći da je điko sekinin antonim reči solidarnost. Ako ste u nevolji, sami ste krivi i to se nikog ne tiče. Morate dakle sami da se izvučete i ne možete tražiti pomoć od drugih ili od državnih institucija“, objašnjava Šintaro Nakaniši, profesor sociologije na Univerzitetu Kanto Gakuin u Jokohami.
Omiljena tema među sociolozima i filozofima, ovaj (…)
