Od stvaranja Evropske zajednice za ugalj i čelik (ECSC) 1950. godine, preko Rimskog sporazuma i zajedničkog tržišta, pa sve do Evropske unije, evropski arhitekti nisu krili svoje neprijateljstvo spram ideja protekcionizma i suvereniteta. Stoga ne bi trebalo da nas začudi to što, čak i u periodu pada međunarodne privrede i porasta nezaposlenosti, Unija ne odustaje od novih proširenja (Albanija, Severna Makedonija) i pregovora o budućim sporazumima o slobodnoj trgovini (Meksiko, Vijetnam). Ujedinjeno Kraljevstvo je zalupilo vratima za sobom? Bože moj, stiže nam Balkan. A sutra, ako baš budemo morali, dobrodošlicu ćemo poželeti i Ukrajini!
Niko ne može ubediti ludaka da deluje suprotno sopstvenoj prirodi. Tako je i Evropa opsednuta izgradnjom velikog tržišta. Bez granica, carina i subvencija. Odustane li od dalje liberalizacije trgovine, srušiće se ničice na zemlju. To je ono što je poznato kao „teorija bicikla“: moramo vrteti pedale u pravcu sve veće integracije, ili ćemo pasti. Svet o kom Brisel odavno sanja nalik je ogromnoj, glatkoj lokvi nafte preko koje teretni brodovi klizaju uz zvuke Ode radosti.
Poslušajmo, na primer, šta o tome ima da kaže Fil Hogan, aktuelni evropski komesar za trgovinu. Usred krize koronavirusa, dok je većina ljudi u EU i dalje bila zatvorena u svojim domovima, dok su tenzije između Kine i SAD eskalirale, a Vašington gazio većinu trgovinskih „pravila“ na koja su se SAD obavezale, njegova razmišljanja o globalizaciji bila su posve očekivana. Dala bi se sažeti na sledeći način: ništa ne menjamo, samo ubrzavamo. Nekoliko sanitarnih preduzeća preseliće se na Stari kontinent, kako uopšte drugačije? „To je, međutim, izuzetak“, upozorava Hogan. Obraćajući se onima koji spominju kratke spojeve i negativan rast, on ukazuje na sledeće: „Do 2040. godine 50% svetske populacije živeće na manje od pet sati udaljenosti od Burme. (…) Čini mi se očiglednim da evropske kompanije neće želeti da sebe liše ove čudesne pogodnosti. To bi bilo potpuno (…)
