Jedno od većih postignuća Martina Lutera Kinga bilo je to što je na svetlo dana izneo način na koji kapitalizam funkcioniše. Radi se, prema njegovim rečima, o socijalizmu za bogate i slobodnom takmičenju za sirotinju. Istinitost ovih reči redovno se potvrđuje: tokom poslednjih decenija, država je, na primer, izgradila tržište javnog duga, na taj način svesno nudeći privatnicima kontrolu nad kreditima koju je ona imala posle Drugog svetskog rata. Međutim, sve to je još tačnije u vreme krize. Paketi podrške ekonomiji primenjeni nakon kraha 2008. iznosili su 1,7% ukupnog svetskog bruto domaćeg proizvoda (BDP). Tokom pandemije koronavirusa, već početkom aprila, njihova vrednost premašila je 2,6% (Le Mond, 4. april 2020), iako su određene zemlje poput SAD (10%) ili Ujedinjenog Kraljevstva (8%) daleko prebacile tu cifru. Ovi procenti predstavljaju samo prve napore koje države ulažu; niko ne sumnja da će se oni u predstojećim mesecima dodatno povećati.
Pomenutim budžetskim merama dodaju se gigantske cifre koje centralne banke izdaju. Za razliku od svog japanskog ili britanskog parnjaka, Evropska centralna banka (ECB) još uvek odbija da direktno finansira države. Međutim ona je kupila 1120 milijardi evra u hartijama od vrednosti, kako javnim obveznicama, tako i u formi dugova multinacionalnih kompanija poput BMW-a, Šela, Totala, LVMH-a ili Telefonike. Ove mere upotpunjuju niz propisa koji olakšavaju pristup banaka gotovini. Obožavanje totema finansijske stabilnosti znači da su na vrhuncu krize izazvane koronavirusom investicioni fondovi, banke i velike kompanije, uključujući i najveće zagađivače među njima, glavni primaoci državne pomoći. „Socijalizam za bogate“ nikad nije bio ovoliko zaštitnički nastrojen.
Međutim, ozbiljnost krize, kao i činjenica da je ona teže pogodila „proizvodni“ nego finansijski sektor donekle menjaju Kingovu definiciju. U SAD, ministarstvo finansija je građanima poslalo direktnu pomoć; istini za volju, skromnu: to je princip „novca iz helikoptera“ (novčanice koje padaju s neba), po kom centralne banke subvencionišu domaćinstva i preduzeća bez posredstva i bez povratne obaveze. U Francuskoj, 22. aprila, više od polovine radnika u privatnom sektoru bilo je delimično nezaposleno i na teretu države. Još krajem marta, Francuska opservatorija za ekonomske uslove (Observatoire français des conjonctures économiques, OFCE) procenila je mesečni troškak isplate dela zarada zaposlenima na 21 milijardu evra.
Vidimo kako se javljaju tragovi drugačije ekonomske logike
Pandemija je dopustila da još jedared odgodimo primenu navodno svetih neoliberalnih dogmi za bolje sutra, uključujući i brojne fundamentalne kriterijume evrozone. Ideja da centralne banke smeju da monetizuju javni dug, drugim rečima, da direktno regulišu državne izdatke, sada je redovna tema rasprava političke i finansijske elite. Deluje kao da će borba biti gadna, ali trenutno ideološko vanredno stanje nudi istorijsku priliku za probijanje barijere između finansiranja ekonomije i privatnog vlasništva kapitalista. U suštini, ukoliko (ponovo) otkrijemo da centralne banke smeju, u okvirima proizvodnih kapaciteta za datu ekonomiju, da finansiraju investicije neophodne za održavanje aktivnosti, tržišta bi u istom trenutku izgubila svoj status dirigenta privrede: više ne bi bilo potrebe da se udvara investitorima, a politike štednje ostale bi bez legitimiteta.
Ne treba se zavaravati, neoliberalizam nije na samrti. Na primer, u Francuskoj, skromnost mera pomoći najsiromašnijim domaćinstvima ukazuje na to da vlast održava jeftinu rezervnu armiju rada kako bi nametnula smanjenje opšteg nivoa plata kao meru ublažavanja krize. Ipak, i tu možemo videti kako se javljaju tragovi drugačije ekonomske logike, što je često slučaj u kriznim situacijama – poput oružanih sukoba. Za vreme Prvog svetskog rata, Pariz je pogodila nestašica uglja. Država je tada preuzela odgovornost za njegovu proizvodnju i distribuciju. Snabdevanje domaćinstava obavljalo se prema dva kriterijuma: veličine stanova i broja ljudi koji su u njima živeli, na osnovu čega je procenjivana količina uglja neophodna za grejanje. Ovo gorivo prestalo je da se raspodeljuje prema kupovnoj moći domaćinstava: postalo je izraz njihove realne potrebe. Prešlo se sa novčane računice na prirodnu.
Kriza pandemije svakako je manja tragedija od Prvog svetskog rata. Bez obzira na to, možemo videti kako se primenjuje slična logika. Zaštitnih maski i respiratora nema ni približno dovoljno. Niko se ne usuđuje da digne glas oko njihove cene. Jedino pitanje koje kruži je: koliko možemo da ih proizvedemo i koliko brzo? Kvantitet je zamenio cenu. Podređivanje tržišta realnim potrebama takođe se javlja u obliku rekvizicije. Irska, bastion neoliberalizma, nije oklevala da nacionalizuje privatne bolnice tokom trajanja krize. Sam Donald Tramp pozvao se na Defense Production Act, zakon iz doba Korejskog rata (1950-1953) koji ovlašćuje predsednika SAD da primora kompanije da prioretizuju proizvodnju dobara potrebnih za zadovoljenje javnog interesa, kako bi ubrzao izradu veštačkih respiratora. Hitnost ukazuje na potrebu za prevazilaženjem tržišnih mehanizama.
Krize predstavljaju raskrsnice za društva. Pređašnje rutine često se vraćaju čim oluja prođe; to je manje-više bio slučaj posle finansijskog kraha iz 2008. godine. Međutim, ponekad, kriza predstavlja priliku da se prihvati drugačija logika.
Ta prilika potencijalno postoji i u trenutnoj situaciji: postavimo zadovoljavanje osnovnih potreba nasuprot tržištu.
Pandemija novog koronavirusa ukazala je na postojanje još jednog zahteva. Covid-19 nastao je kao posledica sve većeg preklapanja ljudskog i životinjskog sveta koje pogoduje širenju virusa. Ova transformacija sama je rezultat uništavanja životnih staništa, što navodi životinje koje nose zarazne bolesti da se nastanjuju u blizini ljudskih naselja. Pored zadovoljenja osnovnih potreba, alternativna ekonomska logika morala bi i da obnovi i poštuje ekološku ravnotežu. Kako bismo je mogli nazvati, onda? Ekološko planiranje.
Ovaj program morao bi da se oslobodi pravila štednje
Zasniva se na pet osnova.
Pre svega, prvi stub je javna kontrola kredita i investicija. Radi se o tome da se zakonom zabrani finansiranje zagađivačkih industrija, a potom da se one zabrane. Ovaj potez morao bi da ide u paru sa znatnim investicijama u ekološku tranziciju, obnovljivu energiju i prigodnu infrastrukturu, naročito u formi adekvatne izolacije građevina. Procene potrebnih sredstava postoje, poput onih koje je izradilo udruženje négaWatt. Međutim, reč je kako o izmeni osnova javnih usluga, tako i o njihovom očuvanju, naročito na poljima obrazovanja, zdravstva, transporta, vode, obrade otpadnih materija, energetike i telekomunikacija, koja su sva bila oštećena ili uništena tržišnom logikom.
U februaru 2019. Berni Senders i Aleksandrija Okazio-Kortez predstavili su svoj Green New Deal („zeleni novi dil“) projekat. Ugledajući se na političko upravljanje ekonomijom koje je sprovodila administracija Frenklina Delana Ruzvelta u doba Velike depresije tokom 1930-tih, on predviđa potpuno ukidanje industrijskih emisija ugljendioksida u toku od deset godina (čitati članak na stranicama XX i XX). Prošao je čas polumera, pošto je ekološko stanje alarmantno. Ovaj program morao bi da se oslobodi pravila štednje čijom primenom su se države lišile bilo kakve moći na polju očuvanja životne sredine. Kriza koronavirusa je ta pravila, u svakom slučaju, razbila u paramparčad.
U neoliberalnom kapitalizmu tržišta koja se oslanjaju na banke i neregulisani finansijski sektor (shadow-banking) predstavljaju centar u kojem se određuje oblik raspodele dobara. Izbor da se investira u određeni sektor ili aktivnost zasniva se na kriterijumima rentabilnosti i solventnosti, uz izuzetak tankog sloja zelene farbe koja treba da ulepša rubriku „Naše vrednosti“ vebsajtova velikih kompanija. U januaru 2020. godine, Lorens D. Fink, gazda investicionog fonda Blekrok (BlackRock), objavio je moćno pismo industrijalcima. U njemu je izjavio da želi da „održive investicije“ nadalje načini glavnim principom upravljanja svojim kapitalom. „Ekoblanširanje“ (greenwashing) je bilo svima očito, budući da je dolazilo od fonda koji ulaže značajne sume u sektor fosilnih goriva. Čak i da pretpostavimo da se radi o iskrenim namerama, investicije ne mogu biti održivije nego što to diktira logika konkurencije, koja je po prirodi fokusirana na kratak rok.
Treba uništiti ovu centralizovanu moć privatnog finansijskog sektora. Investicije u tranziciju moraju biti podvrgnute demokratskoj kontroli na svim nivoima na kojima se donose (…)
