Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

KAD ZAPAD VIŠE NE BUDI NI STRAH NI POŠTOVANJE

Buđenje Afrike nakon pandemije?

Pandemija koronavirusne bolesti 2019 (Covid-19), sa kojom se Zapad žalosno suočava, otkrila je ograničenja njegove hegemonije. Evropa i SAD izgubile su svoj moralni autoritet. Međutim, još uvek je potrebno osmisliti pravedniji međunarodni poredak. Što se tiče Afrike, ovi događaji probudili su osećaj zajedničke sudbine i izvesnu dozu borbenosti. Ipak, prepreke su još uvek brojne

Svet se u poslednje tri decenije u više navrata našao pod pretnjom pandemije — teški akutni respiratorni sindrom (Severe acute respiratory syndrome, SARS), grip H1N1, ebola. Kada se sve sabere i oduzme, briga je u svakom od ovih slučajeva bila veća od realne opasnosti. To je bez sumnje ono što je sprečilo blagovremeno prepoznavanje pretnje koju predstavlja novi koronavirus SARS-CoV-2. On možda nije smrtonosan koliko španski grip iz 1918. godine, ali deluje da će njegov ekonomski uticaj biti razorniji. Paradoksalno, više se razmišlja o onome što će uslediti nakon pandemije nego o samoj pandemiji. Iza borbe protiv Covid-19 krije se drugi sukob — koji je možda još uvek tih, ali je već veoma zaoštren — za kontrolu nad resursima i stremljenjima čitave planete u dolazećim godinama.

Afrika je takođe jedno od njegovih poprišta, a otvoreno pismo upućeno afričkim državnicima koje je potpisalo nekih stotinak intelektualaca i intelektualki, od Volea Sojinke i Kornela Vesta do Makilija Gasame i Džibrila Tamsira Nijanea, objavljeno 1. maja 2020. godine, naišlo je na neverovatan odjek. Ne zadovoljavajući se stvaranjem samo još jedne peticije, pokretači ove inicijative (Ejmi Nijang, Lionel Zevunu i Ndongo Samba Sila) žele da reči pretvore u dela, zbog čega su svoj apel proširili i na afričke naučnike i naučnice. Na kontinentu na kom gotovo sve treba napraviti iznova, ovi strpljivi optimisti srdačno su dočekali pandemiju; do te mere da je smatraju „istorijskom prilikom“...

Pandemija je naterala Afriku da osvesti svoju ranjivost i beznačajnost u očima sveta. Omogućila joj je da na najkonkretniji način ustanovi da se u ovim velikim tragedijama čovečanstva ne može osloniti ni na koga drugog da je spase. U suštini, iako je talas udario sve države istovremeno, one se nisu ujedinile u blok koji bi mu se odupro. Naprotiv, nacionalni egoizam veoma brzo je nadjačao solidarni refleks. Afrički kontinent, koji od drugih zavisi po gotovo svakoj osnovi, brzo je shvatio da su se uslovi njegovog uništenja nagomilali tokom godina. Stvar je jednostavna: ukoliko virus koji je na kolena bacio bogate zapadne zemlje bude isto toliko smrtonosan u Africi, najavljeni pomor će se u njoj sasvim sigurno odigrati.

Međutim, iako im je pandemija zadala gadan udarac, Afrikanci i Afrikanke su tokom nje počeli da sanjaju, prema opasci Emea Sezera (frankofoni pesnik sa Martinika iz 20. veka, prim. prev.), o „novom početku na kraju sveta “. Trenutak deluje tim pogodnije što su zapadne velesile retko mogle biti viđene u ovako patetičnom izdanju. Ovaj istorijski kontekst podseća, uz svest o razlici u razmerama, na situaciju nakon Drugog svetskog rata. Na bojnim poljima, koja predstavljaju mesta nepatvorene ljudske istine, afrički vojnici gledali su kako se urušava mit o svemoći kolonizatora. Na njima su takođe otkrili borbe drugih naroda i bolje razumeli mehanizme sopstvene potlačenosti. Oslobodioci Evrope, lišeni belačkog kompleksa, postali su politički akter prvog reda, u srcu svih borbi za nezavisnost.

Moguće je da se nešto slično razvijalo od pada Berlinskog zida.

Igralište francuske vojske

Zapad već nekih dvadesetak godina ne budi ni strah ni poštovanje nacija pod njegovim jarmom. Nakon ratova u Iraku i Libiji, on je izgubio i ono malo moralnog autoriteta na koji je mogao da se pozove. Bilo bi preterivanje reći da mu je pandemija nanela smrtni udarac, ali ne i da ga je teško ranila. Ovaj sentiment toliko je rasprostranjen da je u Nemačkoj, koja se sa zdravstvenom krizom na prvi pogled nosi bolje od svojih suseda, jedna moja prijateljica u telefonskom razgovoru mogla da kaže: „Zapad se raspada. Čudi me što tome svedočim, jer nisam mislila da će se desiti za mog života.“ Nakon toga se nakratko zasmejala, a u njenom smehu mogao sam da osetim mešavinu gađenja i radosti. Ipak, nisam joj rekao ono što sam mislio u dubini duše: ova pošast neće prekonoć dovesti do novog, pravednijeg i poštenijeg svetskog poretka. Ipak, ona jeste ukazala na ograničenja navodno nedodirljive zapadne hegemonije.

Takođe, dok se pandemija pogoršava, izvesni Donald Tramp već tri godine predsednikuje Sjedinjenim Američkim Državama, vodećom (mada sve suzdržanije) zemljom zapadnog bloka. Ljudi svakako ne prave istoriju, ali deluje kao da se njene namere često ostvaruju prateći sudbine određenih pojedinaca. Moguće je da predsednik Tramp za Zapad manje predstavlja grešku, a više simptom: pokazatelj njegovog pada. Nije slučajno ni to što autokrata Viktor Orban, (...)

Obim celog teksta : 2 340 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Bubakar Boris Diop

je pisac.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst