Selo Kukulovce, na obalama reke Sušice oko osam kilometara od Leskovca, najpametnije je selo u Srbiji. Nakon što su njegovi meštani na u tom mestu ponovljenim predsedničkim izborima 2017. godine gromoglasno podržali listu Aleksandra Vučića sa čitavih 95,7% glasova, ne krijući da su svoju podršku utržili za obećani asfalt, uličnu rasvetu i kanalizaciju, početkom juna ove godine, Kukulovčani su dojavili da ne samo što neće glasati za vladajuću stranku nego neće ni izborne kutije primiti. Ništa od obećanog nije urađeno. Ovako je to sumirao jedan od meštana: „Šaljemo poruku iz Kukulovca svim političarima — vi nemate moć. Jedinu moć ima narod. Na predstojećim izborima narod u Kukulovcu vam neće dati moć zato što vi političari zavisite od nas, a ne mi od vas. Moć je u narodu“.
Ali ne lezi vraže, iako je u pitanju mesto od svega dvestotinak stanovnika, već sutradan se u selu pojavio direktor Puteva Srbije Zoran Drobnjak, a Kukulovčani su dobili asfalt. Njega bar ne možete odneti dan posle izbora. Meštani sela, uprkos pretnji bojkotom, poštovali su svoj deo „dogovora“ i izašli na parlamentarne i lokalne izbore 21. juna i podržali listu „Aleksandar Vučić — za našu decu“ sa „samo“ 77% glasova.
Zašto su onda Kukulovčani najpametniji? Sigurno ne zato što tvrde da je „moć u narodu“, jer je očigledno da u trenutnoj konfiguraciji političkog i parlamentarnog sistema u Srbiji ona tamo nije. Naprotiv, Kukulovce je najpametnije selo u Srbiji jer je prozrelo temeljnu istinu svake parlamentarne demokratije u uslovima slobodnog tržišta i privatne svojine, odnosno države koja ne može ni sopstvene epidemiološke mere da sprovodi u fabrikama stranih vlasnika: ako u privredi i svakodnevici ljudi jedni prema drugima nastupaju uglavnom kao kupci i prodavci, onda tako mora biti i u politici. Za razliku od „kritičara društva“ koji tuguju nad time što ljudi svoje političko ponašanje ne saobražavaju ovim ili onim apstraktnim principima, makar ostali i kratkih rukava, Kukulovce je uradilo jedino što jedno malo selo na jugu Srbije i može da uradi kako ti rukavi, eto, ne bi bili baš toliko kratki. Nema potrebe isticati da je začkoljica u tome da ovakvi kratkoročni dobici na dugi rok održavaju i reprodukuju jedan truli sistem.
I sveukupni rezultati izbora posledica su te truleži, mada ne deluje da je Srpska napredna stranka stigla previše da se baškari na lovorikama svoje „istorijske pobede“ kojom je na korak od dvotrećinske većine u Narodnoj skupštini. Čitav niz događaja je tu pobedu bacio u zasenak: prijavljene nepravilnosti na rekordna 234 biračka mesta (čak petnaest puta više u odnosu na izbore 2016. godine! ), BIRN-ova vest o zataškavanju pravog broja umrlih i novozaraženih u periodu pre izbora, zaražavanje nekoliko pripadnika državnog vrha (Vulin, Gojković, Đurić), novi rast epidemiološke krive, katastrofalna zdravstvena situacija u Novom Pazaru i Tutinu i tenzije tim povodom, i spontani studentski protest nakon najave predsednika da će studentski domovi biti zatvoreni.
Od nagađanja šta će tačno SNS učiniti sa svojim dvotrećinskim skupštinskim sazivom, da li će se promeniti sastav Vlade, ko će biti koalicioni partner SNS-a ako ga uopšte i bude, i da li su zaista izvesne promene Ustava, mnogo je zanimljivije pogledati rezultate nekoliko drugih stranaka, s obzirom na to da nam oni više otkrivaju o političkoj i društvenoj stvarnosti.
Socijalistička partija Srbije: ipak ne stojimo postojano
Na prvi pogled, u odnosu na parlamentarne izbore 2016. godine, SPS je „uspeo“ da ostane na istom nivou podrške u glasačkom telu: na ovim izborima osvojili su 10,35% glasova naspram 10,95% u 2016. Moglo bi se reći, prema tome, da su zaista „stajali postojano“, kako im je glasila glavna predizborna parola. Procenti, međutim, varaju, s obzirom na to da je apsolutni broj birača znatno manji: 2016. godine dobili su podršku 413.770 birača, a ove svega 327.130, što je skoro sto hiljada glasova manje. Izborni nastup SPS-a je, zapravo, komična formula koja se ponavlja iz godine u godinu: mimo izbora, bićemo frakcija SNS-a, kako je to lepo jednom sročio Novica Tončev, i nećemo imati svoju politiku, ali ćemo u predizbornoj kampanji obilato koristiti ikonografiju i retoriku SKJ koja nema realne veze sa stvarnošću. Zluradi i cinični komentatori rekli bi da progresivno proređivanje SPS-ovih birača ima veze sa njihovim demografskim osobinama — naime, starošću — ali je verovatnije da se radi o tome što SNS na SPS primenjuje „salama taktiku“, ljušteći im podršku od izbora do izbora. Na izborima 2012. i 2014. SPS je imao podršku 567.689 i 484.607 birača, tim redosledom, da bi se na ovim izborima vratili na rezultat koji su imali neposredno nakon petooktobarskih promena, dakle, odmah posle rušenja sa vlasti i pre Tadićevog čuvenog „nacionalnog pomirenja“.
Uobičajena govorkanja o odlasku SPS-a u opoziciju ne bi trebalo shvatiti previše ozbiljno, ali bi takav scenario (…)
