Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

KONTROVERZE O POPULIZMU LEVICE

Ono što Pjer Rozanvalon ne razume

Zdravstvena kriza ponovo je otvorila lov na „populisteˮ. Po uzoru na karikature ‒ Donalda Trampa i Žaira Bolsonara ‒ oni preziru nauku, podelu vlasti, složenost, vladavinu zakona. Pjer Rozanvalon, koji se zalaže za mirnu demokratiju zasnovanu na konsenzusu, preuzima neke od ovih proizvoljnih kritika populizma. Odgovara mu jedna ugledna teoretičarka tog pravca

U svojoj nedavno objavljenoj knjizi Le Siècle du populisme. Pjer Rozanvalon se čudi što se, nasuprot drugim ideologijama modernosti poput liberalizma, socijalizma, komunizma ili anarhizma, populizam ne dovodi u vezu ni sa jednim značajnim delom. Po njemu, ipak je reč o jednoj političkoj zamisli koja je koherentna i ima političku snagu, ali koja nije ni formalizovana ni razvijena. Rozanvalon se u svojoj knjizi zalaže za definisanje i kritiku populističke doktrine.

Tu doktrinu on je izgradio na sasvim proizvoljan način, polazeći od elemenata koji potiču iz vrlo raznolikih izvora i ponavljajući stereotipe koji su već izloženi u većini kritika populizma. Njegova definicija ne dodaje ništa tezi koju su preuzeli mnogi autori, prema kojoj se populizam sastoji u suprotstavljanju „poštenog narodaˮ jednoj „korumpiranoj elitiˮ i u poimanju politike kao neposrednog izraza „opšte voljeˮ ljudi. Sa nekim varijacijama, tu viziju nalazimo u knjizi Le Siècle du populisme.

Kada pominje autore koji brane neku drugu poziciju, on to čini tako što iskrivljuje njihove ideje kako bi ih prilagodio tezi koju on zastupa. Tako je više mojih radova iskarikirano do te mere da se čovek zapita da li ih je ovaj istoričar, koji je i pored toga cenjen, pročitao ili je on dokaz jednog metodološki sumnjivog samozavaravanja.

On, na primer, tvrdi da ja odbacujem predstavničku liberalnu demokratiju, dok moja knjiga Pour un populisme de gauche („Za levi populizam“, prim. prev.) naglašava koliko je važno da se ta strategija stavi u okvir pluralističke demokratije i da se ne odustane od principa političkog liberalizma. Nasuprot onom što Rozanvalon tvrdi, ja u Le Paradoxe démocratique zastupam stav da liberalna demokratija proizlazi iz artikulacije dveju logika koje u krajnjem slučaju nisu nespojive, ali da napetost između jednakosti i slobode, kada se manifestuje na „agonističkiˮ način, kao borba između protivnika, obezbeđuje postojanje pluralizma. Isto tako, ja, po njemu, branim jednoglasnost kao regulatorni horizont demokratskog izražavanja, dok se tema društvene podele i nemogućnost inkluzivnog konsenzusa nalazi u središtu mojih razmišljanja.

Ali ako ovo delo koje ima za cilj da dâ teoriju populizma ne doprinosi boljem razumevanju tog fenomena, onda je to pre svega zbog uzaludnosti njegove ambicije: taj populizam ne postoji kao entitet o kojem bi se moglo teoretisati ili koji bi se mogao konceptualizovati. Postoje samo ti populizmi, što objašnjava zašto ovaj pojam ostavlja prostor tako brojnim protivrečnim tumačenjima i definicijama.

Umesto da se pokušava da se definišu principi populizma, potrebno je da se ispita politička logika koju sprovode pokreti koji se određuju kao „populistiˮ. Držeći se ovog pristupa, Ernesto Laklau u knjizi Populistički rezon pokazuje da se radi o strategiji konstrukcije političke granice, ustanovljene na osnovu suprotnosti između onih dole i onih gore, između vladajućih i onih kojima se vlada. Pokreti koji ga usvajaju uvek nastaju u kontekstu krize sistema vladanja. Kada se posmatra na ovaj način, populizam se ne pojavljuje ni kao ideologija, ni kao režim, ni kao specifični programski sadržaj. Sve zavisi od načina na koji se konstruiše suprotnost mi/oni kao i od istorijskih konteksta i društveno-ekonomskih struktura u kojima se ona odvija. Shvatanje različitih populizama podrazumeva specifične sticaje okolnosti njihovog pojavljivanja umesto, kako to čini Rozanvalon, njihovog svođenja na manifestacije jedne iste ideologije.

„Republika centraˮ

Ne uspevajući da osvetli predmet kojim se bavi, Rozanvalon u svom istraživanju o populizmu otkriva prirodu i granice vlastite koncepcije demokratije. Prema njegovim rečima, demokratska teorija koja strukturira populističku ideologiju poziva na „granični oblik demokratijeˮ koja se sastoji u dovođenju u pitanje liberalne i reprezentativne prirode postojećih demokratija. I to čini suprotstavljajući im alternativno rešenje zasnovano na tri karakteristike: na direktnoj demokratiji, na projektu polarizovane demokratije i (...)

Obim celog teksta : 1 887 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Šantal Muf

je filozofkinja. Autorka, između ostalih, knjige Pour un populisme de gauche, Albin Michel, Pariz, 2018.
PREVOD: Aleksandar Stojanović

Podeli ovaj tekst