Možda je ovaj članak trebalo drugačije nasloviti: „Prozor ili ogledalo“. Sigurna u grešku koju karakteristično pravi svaki put kada se odvaži na spontanu intervenciju, francuska štampa smesta je stala na prozor koji nadgleda zaliv. Kakav li to zastrašujući prizor SAD sada od nas kriju? Pogledajmo s našeg prozora u svet. Mogućnost da bi ono što se tamo dešava moglo da nam kaže ponešto o stanju kod nas, mogućnost da američka policija pridržava ogledalo u našem pravcu i upire prstom na francusku policiju, i dalje nije pronašla glavu nekog urednika u koju bi mogla da se usadi.
Jasno je zbog čega je to tako: neredi koji već šest dana plamte američkim gradovima i koje posmatrano s prozora, nije teško razumeti, sasvim logično bi doveli do razumevanja istog tipa, pa bi isti takvi nemiri izbili na potezu od Stena do La Kurneva (prigradska naselja Pariza, u kojima često izbijaju sukobi između lokalnog, mahom imigrantskog, stanovništva i policije — prim. prev.). Za Le Monde, L‘Obs i France Inter, nasilje ne samo da je za svaku osudu, već ga je nemoguće ikako misaono obuhvatiti, makar onda kada mu je poprište u Francuskoj: najbolje bi bilo kada bi svi ti siromašni, rasno obeleženi, štrajkači i „žuti prsluci“ naučili da bar malo progovore i postepeno steknu taj prelepi etos demokratije — pre svega sposobnost za „debatu“.
Nažalost, svim tim malim ljudima s obe strane Atlantika dojadilo je da ih konstantno otpisuju u ime debate i komunikacione akcije. Grafit zatečen u ruiniranoj policijskoj stanici u Mineapolisu u tom je pogledu sasvim izričit: „Da li nas sada čujete?“
Uistinu je sve to bilo neophodno da bi „oni“ počeli da slušaju. Ko su to „oni“? Institucije — policijske i političke. Ova epizoda ponovo pokazuje da su institucije po svojoj prirodi veoma tvrde. U realnom svetu, buka nije dovoljna. Uvek morate da dodate još „nešto malo“ preko svih tih decibela. U suprotnom, piši propalo. Afroamerička zajednica u Sjedinjenim Državama pronašla je šta je to tačno. Nije jasno koliko će daleko njihov glas odjeknuti, ali sa sigurnošću znamo da je to ono što je „minimum“. Manje toga: ništa.
Kao i uvek, institucije odgovornost za vlastiti nedostatak sluha prebacuju na one koji su umorni od pričanja sa zidom. Vreme je za misaoni eksperiment (ili temu za diplomski rad iz kreativnog pisanja): „Polazeći od pretpostavke da je policijska stanica u Sena — Sen Deniju izgorela do temelja, pokušajte da napišete uvodnik za Le Monde ili jutarnje obraćanje Tomasa Legranda (novinar liberalne provenijencije koji vodi jutarnju emisiju na radiju France Inter — prim. prev.).“
Svesni smo da će jednog dana u Francuskoj doći i do toga. Baš kao i u Mineapolisu. I biće bar podjednako opravdano. Na sveopšte iznenađenje, međutim, čini nam se da francuski mediji neće na domaći slučaj gledati s istim sentimentom spram njegovih uzroka kao kada je reč o Sjedinjenim Državama (prozor da, ogledalo ne!).
Pobrojmo, stoga, dve kategorije stanovništva koje žale za onim blagoslovenim vremenom provedenim u lokdaunu: to su pisci sa Il de Rea (ostrvo na zapadu Francuske na kom su nekada držani zarobljenici — prim. prev.) i policija. Ma, kakva je lokdaun zabava! Društveno telo bilo je obamrlo od straha i nesposobno da misli o ma čemu drugom, te su se mediji bacili pravo na „pokrivanje“. Niko ne može da spori da je ono ispunilo svoju funkciju: pokrilo je i razotkrilo štošta. Pokrilo je sve što je najavilo da će pokriti, ali je i razotkrilo sve ostalo. Iznad svega, policijske racije u predgrađima, odrede milicije van svake kontrole, napujdane srazmerno snazi onoga na šta je sva pažnja društvenog tela bila usmerena — snazi zabave.
Kao po običaju, ukidanje cenzure otkriva njenu pravu prirodu. Iako smo toga bili sasvim svesni, policija je tokom dva meseca lokdauna radila na usavršavanju svog autoportreta. Sajt Rebellyon prikuplja izveštaje koje ostatak štampe ne želi da prenese: 12 smrtnih slučajeva tokom lokdauna, pod krajnje mutnim okolnostima ili, bolje rečeno, jasnim poput policijskog izveštaja. Tu su i sva ona hapšenja koja su pokazala pravo lice policije: ono lice koje dobijemo priliku da vidimo kada misle da ih niko ne gleda. Časopis Regards kompilovao ih je na jednom mestu — prava republikanska poslastica.
Budući da policija samu sebe svakodnevno nadmašuje, te kompilacije zastarevaju i pre nego što ugledaju svetlost dana. U međuvremenu, francuska policija, kojoj hrabrosti ne manjka, odlučuje da se ustremi na četrnaestogodišnjeg dečaka. Na jednog muškarca obično ide po četiri ili pet policajaca, ili se naoružaju do zuba i pošalju 70-godišnju ženu u bolnicu (kao u slučaju Ženevjev Legej). Ipak, to je i dalje neravnoteža snaga koja drastično favorizuje neprijatelje republike, tako da se za vraćanje uslova za sučeljavanje koje ne zahteva hrabrost trupa izvan razumnih očekivanja spuštanje godina potencijalne stranke činilo kao primeren odgovor. Ako nas je više, možda i možemo da savladamo jednog četrnaestogodišnjaka.
Tako je to izgledalo kod nas kada su izbili nemiri u Sjedinjenim Državama. Govorimo, dakle, o policiji-u-Sjedinjenim-Državama. Sticaj okolnosti je tako hteo da među komentarijatom nikome nije pala na pamet misao da se u ogledalu američkih policijskih snaga vidi lepa glava francuske policije. To je skoro pa razumljivo: francuska policija još je gora od američke.
Američki mediji upravo otkrivaju da policija može da im bez ikakvog razloga hapsi novinare ili da ih neki umobolnik upuca iz LBD-a (…)
