Ovo je najgori trenutak u istoriji SAD. Pandemija koju su proroci nesreća najavljivali već decenijama dokrajčila nas je a da za to nismo bili ni najmanje pripremljeni. Naša velika vlada, koja je inače toliko ažurna da iskoristi i najmanji osećaj straha, posebno ukoliko se radi o ekstremnoj desnici, ostala je nema pred ovom istorijskom krizom. Naš predsednik, nekadašnja rijaliti zvezda Donald Tramp, ne samo da je otkrio svoju potpunu nekompetentnost nego je i doveo u opasnost javno zdravlje svojim idiotskim razmišljanjima, koja su skoro svakodnevno ulazila u američke domove. Dok ja pišem ove redove, skoro cela država živi u karantinu. U Njujorku, gde je virus naneo najveću štetu, već nedeljama buldožerom sahranjuju tela u raku.
Stavljanje države u karantin očigledno nameće i stopiranje njenog ekonomskog života, koji se u prethodnih nekoliko meseci potpuno preokrenuo. U Americi ne postoji mehanizam za ispravljanje efekata takvog blokiranja — ljudi naprosto gube poslove ili zatvaraju svoje poslovne objekte, tačka. Za tren smo, od jedne od najrazvijenijih ekonomija na svetu, došli do nove Velike krize, preskačući sve etape koje idu između, uz masovnu nezaposlenost i bankrot velikih i malih preduzeća.
U ovoj zemlji vladajućih, oni koji nisu vladajući su potopljeni, vođeni nepoznatim strujama bolesti i ekonomskog kraha. Bliski ljudi umiru, sami, negde u nekoj bolnici, a prepuni restorani u kojima smo se još juče gurali su zatvoreni, njihovi mladi i ambiciozni šefovi zauzeti su popunjavanjem otkaznih formulara, što je i sudbina miliona njima sličnih.
A sve to se odvija u izvrsnim meteorološkim uslovima. Ovde, u mom malom kutku Amerike [Betesda, rezidencijalno predgrađe Vašingtona], u proleće nikada nije bilo prijatnije. Za dobrostojeće “biznismene” koji žive u mojoj okolini, epidemija se pojavila u pejzažu koji kao da je Fragonar naslikao: u trenutku prvih strahova, narcis se razbujao, zatim i lale; magnolije i trešnjin cvet su procvetali, zatim su na red došli azaleje i rododendroni; u tom trenutku, cvetni dren je iznad naših glava pravio luk dok smo džogirali trotoarima i mirnim i praznim cestama Betesde.
Efekat ovog ironičnog kontrasta potvrđuje se gde god da pogledate. Ko god u SAD ima uticajan glas, ovih dana ga koristi kako bi sebi čestitao što je pandemija vrlo gromoglasno potvrdila njegova pređašnja uverenja. Za neke medije, pandemija prikazuje ono što oni već godinama govore o neznanju i ludosti predsednika Trampa. Za konzervativce, ona je dokaz njihovih dugogodišnjih tvrdnji o osetljivosti levičara i njihovoj suicidnoj želji da bilo koga puste u državu. Za sve njih, pandemija je samo izgovor za paradu prezasićenosti.
Postaje sve više i više jasno, odjednom, da, umesto da utvrdi ubeđenja koja je američki konsenzus negovao, aktuelna epizoda ih je uništila. Već decenijama, ova zemlja je prepustila svoje proizvođačke sposobnosti iz razloga što su svi verovali da je to cena koju moraju da plate za ulaz u doba tehnologije. Bili bismo nacija „biznismena” koja bi pravila inovativne stvari, kao što su lekovi ili priručnici za pravo; duhovne stvari koje bi toliko puno značile, a toliko malo težile. A evo gde smo sada, žrtve nestašice maski, testova, pa čak i dezinfekcionog gela, sa našim cenjenim vođama začuđujuće nesposobnim da ubede naše nekadašnje trgovinske partnere da je Zemlja ravna i da treba odmah da nam dostave sredstva koja su nam neophodna.
Američki sistem javnog zdravlja privatnog profita, decenijama građen entuzijastičkim doprinosima dveju političkih partija koje su se smenjivale na vlasti, pokazao se potpuno neadekvatnim da odgovori na izazove epidemije. Iz prostog razloga: on zapravo nikada nije bio zamišljen za ciljeve javnog zdravlja. Tokom mog života, poruka javnog zdravlja koja je (…)
