I dok Sjedinjene Države ostaju ozbiljno pogođene zdravstvenom krizom, Donald Tramp i njegova vlada upiru prst u Kinu i optužuju je da je umanjila težinu bilansa epidemije. Uz podršku Australije, SAD sada žele da se otvori međunarodna istraga, osuđuju Svetsku zdravstvenu organizaciju — optužujući njenog direktora za preveliku predusretljivost prema Pekingu, pa čak i za dosluh — i prete da će je napustiti.
Da bi se razumela ova polemika, temporalnost događaja je od ključnog značaja. Prvi potvrđeni slučajevi obolelih datiraju iz novembra 2019, a početkom decembra nekoliko lekara je proglasilo alarmantnost situacije, po cenu hapšenja i pretnji. Krajem decembra, Kina je prvi put izvestila o novom virusu koji se pojavio u Vuhanu, na pijaci gde se prodaju životinje zabranjene, barem teorijski, za konzumaciju.
Predstavnici SZO su 5. januara 2020. izjavili, na osnovu informacija iz Kine, kako „nema dokaza o značajnijem prenošenju virusa sa čoveka na čoveka, kao ni prijavljenih slučajeva inficiranih zdravstvenih radnika“. Tek 15. januara se signalizira prenosivost virusa između ljudi — baš kada je kineska laboratorija, zajedno sa naučnom zajednicom, podelila informaciju o genetičkom sekvenciranju SARS-CoV-2. Začudo, laboratorija je dan nakon te objave zatvorena.
Od 22. januara se sa autoritarnim zatvaranjem provincije Hubej, čiji glavni grad je Vuhan, sve ubrzava. Zatvaranje će se odnositi na celu državu, ali reflektori ostaju upereni u ovu provinciju. Pojedinci će biti smešteni u svoje kuće, ne bi li usporili, a potom i zaustavili, širenje epidemije. Ovog datuma SZO još ne objavljuje da je situacija po pitanju javnog zdravlja međunarodnog obima urgentna: samo jedanaest slučajeva zaraženih izvan Kine je prijavljeno, što objašnjava odluku. Dvadeset četvrtog januara, SZO svim državama u kojima su se pojavili slučajevi zaraze predlaže procedure testiranja. Istog dana, predsednik Si Đinping u javnom govoru priznaje ozbiljnost situacije. Tramp na Tviteru komentariše taj govor, „pozdravljajući transparentnost i napore koje Kina ulaže“. Trideset prvog januara, kada kineski bilans pokazuje 10.000 zaraženih i 213 smrtnih slučajeva, SZO odlučuje da je situacija „međunarodno vanredna“ — što je od njenog stvaranja 7. aprila 1948. retkost. Međunarodno vanredno stanje je, zajedno sa ovim, proglašavano pet puta: za grip H1N1 (2009), za poliomijelitis (2014), za virus zika (2016) i za ebolu (2016, a potom opet 2019). Tek 10. februara SZO šalje u mesta zaraze svoje timove stručnjaka, koji potiču iz različitih država (Nemačka, Južna Koreja, SAD, Japan, Nigerija, Singapur i Rusija).
Od tada, Sjedinjene Države ne prestaju sa optužbama na račun Svetske zdravstvene organizacije. Nakon razdoblja relativne tišine, SZO krajem aprila uverava države da su o urgentnosti zdravstvene situacije upozoravali „u pravo vreme“. Organizacija pokreće projekat globalne saradnje (inicijativa „ACT-akcelerator“) sa zajedničkom obavezom „da svima budu dostupna sva sredstva u borbi protiv Covid-19“. Antonio Guteres, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, podržava stav da vakcina bude zajedničko dobro: „Ne trebaju nam vakcina ili tretmani samo za jednu državu, jednu regiju ili pola sveta.“ To su sve izjave koje rezonuju kao odgovori na Trampovu želju da sebi priušti ekskluzivnost obećavajućih vakcina.
Da li je SZO trebalo da reaguje drugačije ili brže? Zbog svojih pravila, ona je zavisna od kineskih podataka i njihove eventualne manipulacije. No, s obzirom na sve ono što je uočeno u svetu tokom maja (više od 300.000 preminulih od virusa), je li realno da je zvanični broj smrtnih slučajeva u Kini samo 4.633? Ovde treba uzeti u obzir nekoliko parametara. Pre svega, znanje o stvarnim podacima je uvek problematično. Bez obzira na mesto ili na tip epidemije (poput gripa na primer), „pravi“ brojevi se mogu dobiti samo retrospektivno. Kada osoba umre u bolnici, pripisivanje smrti ovom ili onom uzroku se, zbog komorbiditeta, ponekad čini komplikovanim. Kada se pak smrt dogodi van javnozdravstvene strukture, utvrđivanje uzroka postaje još složenije, čak i kada ne postoji namera za obmanjivanjem.
Pristup zdravstvenoj zaštiti takođe ima veliku ulogu. Ako je u prvoj deceniji nakon epidemije teškog akutnog respiratornog sindroma (Severe Acute Respiratory (…)
