Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

MIROVNI SPORAZUM KOJI TO UOPŠTE NIJE

Američko rasulo u Avganistanu

Čudan je taj sporazum između talibana i Vašingtona, kojim se povlačenje američkih trupa ratifikuje skoro pa bez bilo kakvih obavezujućih uslova po talibane. Vlast u Kabulu je pak u političkoj blokadi. Iz toga nije uspeo da je izvuče čak ni američki državni sekretar Majk Pompeo, prilikom svoje blic-posete 23. marta. Direktna posledica: Sjedinjene Države sasekle su pomoć Avganistanu za milijardu dolara (od ukupno pet

U Dohi su, 29. februara 2020, Zalmaj Kalilzad, izaslanik Sjedinjenih Država, i mula Abdul Gani Baradar, predstavnik talibana, konačno potpisali sporazum o kojem su pregovarali od septembra 2018.

Mirovni sporazum? Daleko od toga. Zloupotreba reči „mir” od samog početka procesa, zamutila je analize i stvorila lažne nade. Na vest o potpisivanju, brojni Avganistanci plesali su od sreće, koja je već sutradan usahnula, nakon što su talibani nastavili borbena dejstva... U suštini, mir nikada i nije bio predmet dogovora — niti je to mogao biti, pošto je avganistanska vlada bila isključena iz pregovora — nego je tražen način da se američke trupe povuku, a da se ne izgubi obraz i ne pokaže slabost, jer u pitanju je bilo izborno obećanje predsednika Donalda Trampa, koje je on u decembru 2018. ponovo razglasio na sva zvona.

Da bi se ostavio dobar utisak, talibane je trebalo prinuditi da, zauzvrat, prihvate četiri ustupka: obustavu ratnih dejstava, pregovore sa vladom u Kabulu, garanciju da se nikada nijedan napad na SAD neće desiti na avganistanskom tlu i garanciju bezbednosti za postepeno povlačenje trupa.

Uprkos mukotrpnim naporima, Zalmaj Kalilzad, i sam avganistanskog porekla, skoro da ništa nije uspeo da izvuče od talibanske delegacije, nakon prve blokade pregovora u januaru 2019. Obrnuvši redosled stvari, mula Baradar je neprestano odbijao prekid vatre pre povlačenja, kao i bilo kakvu formu dijaloga sa vladom koju smatra „marionetskom”; talibani su pristajali samo da garantuju bezbednost tokom povlačenja trupa i da obustave podršku terorističkim grupama. Očigledno, svojom izjavom iz decembra 2018, predsednik Tramp je preokrenuo odnos snaga nauštrb sopstvene delegacije, obelodanivši svoje nestrpljenje da se ceo proces završi pre ulaska u sledeću izbornu kampanju, u novembru ove godine.

Na ulicama Kabula, (skromno) narodno veselje nije bilo duga veka. Talibani pak ne posustaju u demonstriranju svog pobedničkog raspoloženja. Obustava vatre, koja je trebalo da predstoji potpisivanju sporazuma, zamenjena je „deeskalacijom nasilja” (sic), a unutrašnji dijalog avganistanskih strana nikada nije ni počeo. U delu sporazuma gde se navode praktični uslovi, vidi se da ustupci američke strane zauzimaju više teksta od slabo definisanih i ne preterano restriktivnih obaveza protivničke strane. Prvobitni Trampov predlog podrazumevao je brzo povlačenje polovine trupa, dok bi se druga polovina povukla u narednih četiri do pet godina; trupe drugih međunarodnih koalicionih snaga — više od osam hiljada vojnika — trebalo je da ostanu na terenu onoliko dugo koliko to formiranje avganistanske vojske bude zahtevalo. Međutim, u finalnom sporazumu. Vašington se obavezuje da povuče sve svoje vojnike u roku od četrnaest meseci, a sve civilno nediplomatsko osoblje, privatno obezbeđenje, savetnike, instruktore i sl., u još kraćem roku: sto trideset pet dana da se evakuiše pet vojnih baza i smanji osoblje za trećinu. Začudo, ovim se ugovorom, koji su potpisale samo Sjedinjene Države, i ostale članice koalicije obavezuju na proporcionalno iste (...)

Obim celog teksta : 1 514 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Žorž Lefevr

je antropolog, nekadašnji savetnik Evropske unije u Pakistanu, istraživač pri Institutu za međunarodne i strateške odnose (IRIS).
PREVOD: Tanja Gavrilović

Podeli ovaj tekst