Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

„PRVO IDE PARA, PA TEK ONDA BOG”

Baviti se muzikom u Iranu

Suočeni sa nametnutim moralnim načelima i cenzurom teokratskog državnog aparata, iranski umetnici kolebaju se između autocenzure, odnosno komponovanja po diktatu vlasti, i egzila, bilo da je on u Londonu ili, najčešće, u Los Anđelesu. Dok je vlasti ocrnjuju, proglašavajući je „nemoralnom”, te zabranjuju ove koncerte, rep muzika nailazi na oduševljenje omladine, željne izražavanja političkog stava

Pod krošnjama avenije Čahar Bag u Isfahanu, vlada opuštena atmosfera. Na ovom centralnom šetalištu, jednom od najpoznatijih u Iranu, sa zvučnika u neposrednoj blizini zanatlijskih tezgi, odjekuju najnoviji hitovi iranskog popa, mešavine zapadnjačkih ritmova i istočnjačkih melodija. Čuju se nezaobilazne pesme dive Faige Atešin, poznatije pod scenskim imenom Guguš.

Prolaznici razmenjuju osmehe sporazumevanja pred ovom manifestacijom odlučnosti svojih sunarodnika da neprestano prkose zabranama. U zavisnosti od političkih prilika, puštanje ove muzike može dovesti do ozbiljnih neprilika sa snagama reda. Status pop muzike je vrlo nestabilan, od njene zabrane nakon Islamske revolucije 1979. godine — kada je ajatolah Ruholah Homeini želeo da protera svu muziku iz javne sfere — do ponovnog tolerisanja, a ponekad čak i ohrabrivanja tokom devedesetih godina XX veka, sa pojavom reformatorske struje unutar vlasti. Umetnici koji se ovom muzikom bave, pak, održavaju neodređen i duboko kontradiktoran odnos sa vlašću.

Pritiske vlasti ne uspevaju da izbegnu ni ozbiljna, kao ni tradicionalna iranska muzika. Muhamed Reza Šadžarijan, koji uskoro puni 80 godina, jedan je od živih simbola te paradoksalne situacije. Za Irance, uključujući tu i mlađe generacije, on predstavlja jednog od „istinskih” klasičnih muzičara te zemlje. Iako umetnik svetskog renomea, višestruko nagrađivan i čak odlikovan od Uneska, on je ipak zabranjen u zvaničnim iranskim medijima. Odranije „kriv” zbog poetskih metafora usmerenih protiv vlasti, dodatno se ogrešio o režim kada ga je, u jednoj od svojih pesama, okrivio za nasilni obračun sa učesnicima „Zelene revolucije”, koji su protestovali protiv reizbora predsednika Mahmuda Ahmedinežada 2009. godine. „Spustite oružje, gadi mi se ovo krvoproliće...”, zavapio je tad ovaj velikan iranskog melosa. Nekoliko dana kasnije, uklonjen je sa talasa Radio-televizije Islamske Republike (IRIB), po nalogu agencije u direktnoj nadležnosti ajatolaha Alija Hamneija. Za uzvrat, Muhamed Reza Šadžarijan izjavio je da on, u svakom slučaju, više ne bi podneo da čuje svoj glas na tom radiju, te da bi i sam odbio da puštaju njegove pesme...

Brojni, manje odvažni pevači, radije izbegavaju političke vode, držeći se sentimentalnih sfera. U zemlji u kojoj strogost zakona izuzetno komplikuje ljubavne odnose, ali gde poezija zauzima važno mesto u svakodnevnom životu, muzičari mogu naći materijal za inspiraciju u delima Saadija i Hafiza, velikih pesnika iz XIII i XIV veka. Međutim, tekstovi — često na meti kritike usled površnosti — moraju dobiti odobrenje Ministarstva kulture i islamskog vaspitanja, opštepoznatog pod imenom Ershad („Vaspitanje”). Tom telu, zaduženom za širenje islamskih vrednosti u Iranu i van njega, muzičari podnose na uvid ne samo svoje albume nego i molbe za odobravanje nastupa.

Istraživačica Ameneh Jusefzadeh, ispitivala je kriterijume po kojima Ershad i njegova „muzička” sekcija procenjuju pesme. Među njima se ističe to da „muzika i reči ne smeju kritikovati režim i verske vlasti”, niti smeju „podsticati na ateizam, uživanje i razvrat”. Između ostalog, pesme treba da „podstaknu osećaj narodnog jedinstva i usade mladim generacijama osećaj nade”. Mnogi umetnici prihvataju ove direktive tako što sami sebe cenzurišu. U praksi se dešava i to da o svakoj reči pregovaraju sa agencijom, insistirajući da pojedine zadrže, a odustajući od nekih drugih, ne bi li dobili dragoceno zeleno svetlo.

Neke slobode mogu se kupiti mitom

Ovi izazovi, od kojih su neki postojali i u vreme šahove vlasti, ne uspevaju da odvrate ljude od muzičkog poziva. Naime, u Iranu je muzika važna skoro koliko i poezija. Desetine hiljada ljudi se, 16. novembra 2014, okupilo na ulicama Teherana da isprati posmrtne ostatke Morteze Pašeia, „cara” iranskog popa, koji je, dva dana ranije, u tridesetoj godini, preminuo od (...)

Obim celog teksta : 1 962 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Telma Katebi

je novinarka.
PREVOD: Tanja Gavrilović

Podeli ovaj tekst