Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

BITI KORISTAN, RADITI U KOLEKTIVNOM INTERESU... ILI IPAK NE

Čemu zapravo služe umetnici?

Od 19. veka umetnici se sa zabrinutošću pitaju da li će svojom praksom uspeti da zarade za život i, s tim u vezi, koja je njihova uloga u društvu. A i društvo se isto to pita. Nadahnuti paraziti? Oni koji stvarima daju „dušu“? Odlikuju li se umetnici nečim što ih može učiniti korisnim i upotrebljivim?

Čudesno je koliko pozitivno danas političari gledaju na umetnost. Čak se čini da će nam upravo ona doneti spasonosno rešenje brojnih problema, nastalih ili uvećanih trenutnom zdravstvenom i socijalnom „krizom“. Na kraju krajeva, i bez preterivanja, stalno se govori o kulturi-i-umetnosti, šta god se pod tim mislilo.

Ipak je sve to nekako neočekivano. U odgovoru na kolumnu pod nazivom „Zaboravljena kultura“ (Le Monde, 30. april), koju su potpisali mnogi poznati umetnici, Emanuel Makron je 2. maja odgovorio entuzijastičnim tvitom: „Budućnost se ne može zamisliti bez vaše snažne mašte.“ Potom je 6. maja, na kraju svog sastanka sa nekolicinom drugih, izričito ustvrdio (među mladima, ko bi znao zašto...) da će biti pokrenut program javnih nabavki i da je „umetničko stvaranje suštinska stvar, što se građanima možda još jače ukazalo tokom ovog perioda“. Jezik je neodlučan, ideja je moćna. Uostalom, čitavo to zatvaranje u kuće bilo je praćeno svesrdnim pohvalama umetničkim moćima, tom neočekivanom melemu za građane — na internetu, naravno. Svi su mogli da posvedoče da nam umetnost „istovremeno omogućava da se povežemo s drugima i da sebe osnažimo, očvrsnemo i obogatimo“, kako je to sažeo predsednik Centra Pompidu.

„To što oni rade ne zove se poslom“

Pozdravljena kao nasušna, umetnost je između ostalog potrebna i u predsedničkoj operaciji „obrazovnog i kulturnog leta“, s ciljem da „počev od ovog leta vrati (ponovo stavi — stvarno?) umetnosti i kulturu u središte života mladih i njihovih porodica“, kako čitamo na veb-stranicama Ministarstva kulture i Ministarstva za nacionalno obrazovanje i omladinu. Pojasnićemo jednim primerom: Odeon — evropsko pozorište, koje se odmah odazvalo, nudi radionice vezane za „žene kod Molijera“ ili za „Hiljadu i jednu noć“. Spreman da podučava, akter društvenog povezivanja, pa čak i društvene brige, umetnik dobija mesto među korisnim, čak neophodnim profesijama.

Ovo pitanje društvene korisnosti, na koje se mogu ponuditi krajnje suprotstavljeni odgovori, nije se uvek postavljalo ni umetnicima, ni njihovim finansijerima ili široj javnosti. Funkcija umetnika vekovima nije dovođena u pitanje: dobijali su porudžbine i subvencije od moćnih, a svojim delima su se takmičili u slavljenju svojih mecena, čineći njihov uticaj vidljivim, predočavajući veličinu neke verske ili nacionalne zajednice, pa i klase u usponu, nekad i na zabavan način. Slikari, dramaturzi i muzičari teško da su imali nezavisnu volju, što ih nije oslobađalo mogućih problema s novcem ili egom ako bi ih pokrovitelji napustili. Kao „stvaraoci“ ili „zanatlije“, oni su pronalazili svoje mesto u društvu. Umetnici su isporučivali dela retko osećajući potrebu da se pravdaju ili da teoretizuju, osim pred svojim kolegama, kao što je to uradio Pjer Kornej za Sida, suočen s napadima Francuske akademije, koja je komad smatrala odveć ležernim u pogledu verodostojnosti i pomalo šokantnim za moral.

Ni društvo nije dovodilo u pitanje opravdanost postojanja umetnika. Tek su se u 19. veku i društvo i umetnici zapitali za koga i za koju svrhu stvaraju, kao i od koga i zašto treba da budu plaćeni. Poručioci iz starog režima uveliko su nestali, uspostavljeni su novi tokovi distribucije, kao i nove estetske i moralne vrednosti. Za dominantno mišljenje, kako će ga Gistav Flober zlobno i s očekivanim preterivanjem nazvati u Leksikonu propisanih istina, umetnost sada „vodi u bolnicu“ — u bedu, drugim rečima. Što se tiče umetnika, „to što oni rade ne zove se poslom“.

„Na zahtev građana“

Kod umetnika je vladala nelagoda. Sve brojniji, sve više izloženi evaluacijama ako žele da „uspeju“, pitaju se da li da rade za buržoaziju koju preziru. Za ljude koje nije briga? U svetu koji favorizuje korisno i profitabilno, koji je smisao bespoštedne potrage za idealom Lepote? Tako će se razviti figure prokletih umetnika, neshvaćenih, kao i onih odbeglih u sopstvene kule od slonovače, koji su prigrlili svoju beskorisnost i osudili se na uzvišenu samoću umetnosti radi umetnosti. Time će se produbiti (...)

Obim celog teksta : 2 012 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Evelin Pieje

PREVOD: Milisava Petković

Podeli ovaj tekst