Sasvim je izvesno da će 2020. godinu obeležiti pandemija koronavirusa. Bez obzira na to da li smo bolest doživeli primarno ili smo samo pratili zvanična saopštenja, grafike, statistike, dnevne preseke, naslove svetskih i domaćih medija, brojne konferencije i (senzacionalističke) vesti, čini se da svi imamo jednu želju — „samo da mi ne treba lekar!“. Sudeći po dešavanjima koja su nas sačekala s početka 2020. godine, koja i dalje tresu ceo svet, postaje sve jasnije koliko je dosadašnji način funkcionisanja društava neodrživ i da nas posledice tek čekaju. Ova kriza je, možda više nego bilo koja druga, pokazala gde su sve problemi.
Dok se zdravstveni sistem u Srbiji na teritoriji cele zemlje mesecima davi i na momente puca pod pritiskom zbog broja kovid pacijenata, državni zvaničnici najavljuju izgradnju dveju „najmodernijih“ kovid bolnica. Jedna od tih bolnica, koja će, kako se najavljuje, biti izgrađena do početka decembra u Zemunu, imaće preko 200 kreveta intenzivne nege, a biće izgrađena i, barem minimalna, infrastrukturna mreža kako bi se bolnici moglo prići i kako bi mogla da funkcioniše.
Istovremeno, širom Srbije, siromašne bolničkim krevetima uopšteno a ne samo onima intenzivne nege, radi preko 170 kovid ambulanti, nedovoljno medicinsko osoblje je preopterećeno i na izmaku snaga, a kovid-19 postaje faktor za svako medicinsko stanje.
Korona je sistem bacila na kolena
Iako je srpski državni vrh prerano proglasio pobedu nad koronom, skoro pa paralelno sa novinarskim otkrićima o zataškavanju broja zaraženih i umrlih od ovog virusa, nije se predugo moglo kriti stvarno stanje i pored velikog truda državne vrhuške. Odmah nakon održanih parlamentarnih izbora, situacija na terenu je postala neizdrživa te su i lekari otvoreno govorili da se skoro ništa ne može uraditi jer je pritisak na zdravstvo na nekim mestima bio preveliki.
Nedeljama već svedočimo nečemu što članovi republičkog Kriznog štaba nazivaju „drugim pikom prvog talasa“ u kome ljudi svakodnevno umiru, ukupan broj zaraženih i dalje predstavlja specifičnu enigmu, lekari i medicinsko osoblje rade premoreni, sa nekompletnom opremom u vrlo otežanim uslovima, desetkovani zbog zaraze od koje i sami obolevaju. Rezultati testiranja kasne po nekoliko dana, nekada nisu važeći pa moraju da se ponavljaju, a sve češće se pojavljuju informacije da testovi nisu merodavni.
U mnogim bolničkim centrima se veći delovi bolnica pretvaraju u kovid bolnice. To u praksi znači da svi ostali pacijenti najpre dobijaju preporuke da ne dolaze osim ukoliko baš ne moraju. Ako moraju i dođu u bolnicu, onda dugo čekaju kako bi došli na red kod malobrojnih lekara.
Tako sva medicinska stanja postaju silom prilika povezana sa kovidom, iako sa njim nužno nemaju nikakve veze, jer je kovid promenio celokupni zdravstveni sistem u onoj meri da ništa više ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Preventivnih pregleda više i nema, kontrolni pregledi su izuzetno retki, onkološki pacijenti se pitaju imaju li priliku da idu na terapije, trudnicama se otkazuju pregledi. Kada se sve to uzme u obzir, zajedno sa generalno lošim opštim zdravstvenim stanjem stanovništva i činjenicom da je zbog lošeg standarda i zdravlja prosečni životni vek u Srbiji niži od evropskih proseka, a blizu dna liste u regionu, deluje da ćemo posledice ove zdravstvene krize tek videti u godinama koje dolaze.
Međutim, spekulacije da su zdravstveni sistemi zasnovani na Bizmarkovom modelu, kakav je i srpski, nešto bolje prošli kroz pandemiju od ostalih, ostaju nepotvrđene. Ono što je nesporno jeste da je srpski zdravstveni sistem, za razliku od onih u razvijenim kapitalističkim zemljama, u stanju da izdrži ovoliko dugo (samo) zbog svog socijalističkog nasleđa. Iako je zdravstveni sistem do krajnjih granica zapušten i već dobrim delom okrnjen započetom privatizacijom, potpuno je jasno da ne bismo izdržali ni prvi talas epidemije da nije bilo (…)
