Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

MRŽNJA KOJA SE NE SMANJUJE ČETRDESET GODINA NAKON FILOZOFOVE SMRTI

Odbacivanje Sartra

Sartrova sahrana 19. aprila 1980. godine okupila je masu ljudi, veliku poput one na sahrani Viktora Igoa manje od jednog veka pre toga. Izgledalo je kao da se Sartrovim nestankom završava epoha angažmana i nepokoravanja stegama koje nameće pristojnost. Nakon toga su medijski egzibicionizam ili zatvaranje u okviru univerziteta postali bitne odredbe dva pola intelektualnog sveta. I jedan i drugi bili su podjednako daleko od sartrovskog modela

Postoji paradoks Sartr. Onaj koji je simbol „svestranog intelektualca, prisutnog u svim oblastima mišljenja, filozofa, kritičara, romanopisca, pozorišnog čoveka \“, nakon smrti u svojoj zemlji teško nalazi mesto koje zaslužuje. Taj paradoks je utoliko veći kada se ima u vidu uticaj njegove misli i njegovih dela u inostranstvu. Francusku danas osvetljavaju fenjeri konformizma koji počiva na sveopštem slaganju u kojem televizijske ili radio (pseudo)debate ne uspevaju da stvore privid ni najblažeg pokušaja da se izazove nemir. Oni koji su utegnuti i podobni daleko su od čoveka koji, posle Drugog svetskog rata, nije prestajao da se bori, da ulazi u bitku, da rizikuje. Jedan deo inteligencije ne priznaje Sartru njegov status predstavnika angažovanog intelektualca „à la française“. Jedino delo oko kojeg postoji nepodeljeno mišljenje jeste Reči (1964). Stručna mišljenja se ne zaustavljaju kod opaski poput „veliko delo ovog pisca“, i to nije slučajno: ova biografija koja govori o njegovom detinjstvu i mladosti nikom ne smeta. Misao zajednička desnici kao i levici umela je da prepozna ovo delo koje omogućava da se s jedne strane odbaci mržnja prema intelektualcu, ali da se on, istovremeno, odloži u „skladište pribora“ (magasin des accessoires) koji je zastareo i prevaziđen.

Prevaziđen i istrošen toliko da je u suštini pogrešan. Jer, mi smo se već dovoljno puta osvedočili da je Sartr uvek grešio. Osim ako se ova optužba ne okrene protiv samih tužitelja. Setimo se utešnih reči Gija Hokenema nekoliko godina posle smrti autora Puteva slobode: „Vaše pohlepne i siromašne duše, puritanaca i teoretičara, sto puta su poželele da ubiju Sartra; i što ga više odbacujete, to ga više oživljavate. Što ga više odgurujete, to vas on više steže, on vas odnosi sa sobom u smrt. Pravi Sartr beži iz groba otpadničkog poštovanja i izdaje u koji ste hteli da ga zatvorite.“

Od njegove smrti 1980. godine, malo je šta ostalo pošteđeno od čoveka s kojim su se plašili da se suoče dok je bio živ. Sartr će biti proglašen filozofom koji piše lošu književnost... Na studentskim klupama će se dugo vremena gomilati ova podmetanja — koja će se namnožiti i ući u krugove univerzitetskih nastavnika, što će im u stvari dati naučno opravdanje. Upravo u književnosti Sartr ostaje nedovoljno proučen. Pročitajmo njegov prvi roman Mučnina, zbirku kratkih priča Zid, njegovu neopravdano nedovoljno poznatu i potcenjenu trilogiju Putevi slobode. To je predivno delo, stilski raznoliko, pripovedačko, koje „se obraća“ svima, u kome se uvek prožimaju intelektualni i lični razvoj: što je obeležje velikih dela. Njegovo pozorište? I ono je takođe raznovrsno, inventivno, i... aktuelno. Pored dela Iza zatvorenih vrata, Prljave ruke, njegovih danas najpoznatijih i najcenjenijih drama, i dalje je sveža snaga sa kojom u Njekrasovu i Zatočenicima iz Altone on razotkriva: u prvom prikrivanje informacija i upravljanje njima i, u drugom, ciljeve i sredstva tokom perioda nasilja u istoriji.

Najzad, tu su, naravno, i njegovi politički tekstovi. Jer upravo oni su bolno mesto: Sartr i dalje smeta jer je on imao svest o tome da se nalazi „u situaciji“. On je to izjavio u časopisu Les Temps modernes 1945. godine: „Pisac je u situaciji u svom vremenu: svaka reč ima posledice. Svako ćutanje takođe. Smatram da su Flober i Gonkur odgovorni za represiju koja je usledila nakon Komune zato što nisu napisali nijedan red kako bi je sprečili. Neko će reći da to nije bio njihov posao. Ali, da li je suđenje u Kaleu bilo Volterov posao? Suđenje Drajfusu, da li je ono bilo Zolin posao? Da li je uprava Konga bila Židov posao? Svaki od ovih autora, u posebnim okolnostima svog života, procenio je kolika je njegova odgovornost kao pisca.“

Saputnik Komunističke partije

Rat će biti okidač za Sartrovo angažovanje. Mobilisan u septembru 1939. godine, zarobljen u junu 1940. godine, on je premešten u logor u Trevu. Tamo upoznaje drugarstvo, bratstvo; tamo piše i postavlja na scenu božićnu predstavu, Bariona ili sin groma. Oslobođen 1941. godine, pretvarajući se da je civil, Sartr se vraća u Pariz, odlučan da deluje. Sa Morisom Merlo Pontijem osniva grupu Socijalizam i sloboda, koja je bila kratkog veka, sa željom da organizuje pokret otpora odlazeći da vidi Andrea Žida i Andrea Malroa u slobodnoj zoni. Njegov komad Muve donosi dah pobune u okupirani Pariz. U periodu 1943—1944. godine, piše za časopis Lettres françaises, organ Nacionalnog komiteta pisaca koji su u tajnosti osnovali Žak Dekur i Žan Polan. Ali to će biti apsolutno sve... Sartr nije bio ni Žorž Policer ni Klod Burde. Ono što ne možemo a da ne primetimo jeste to odsustvo bilo kakvog političkog horizonta do pre Drugog svetskog rata. Ma šta da o tome kaže Simon de (...)

Obim celog teksta : 2 385 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

An Matju

predaje književnost i novinarstvo na Univerzitetu Lorene, i izdaje časopis Aden.
PREVOD: Aleksandar Stojanović

Podeli ovaj tekst