Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DRŽAVA KOJU JE TRIDESET GODINA NEOLIBERALIZMA UNIŠTILO

Albanija, „dobri učenik“ ostavljen na cedilu

Iako je nakon nereda 1997. godine proglašena za „propalu državu“, Albaniju danas predstavljaju kao stub stabilnosti na Balkanu. Ipak, ispod „tranzicijske“ glazure krije se zemlja opustošena autoritarnim neoliberalizmom i odlaskom njenih vitalnih snaga

Južno od Drača, na obali Jadranskog mora, prostire se riva koja nam omogućava uvid u kratak presek novije istorije Albanije. U doba nacional-komunističke diktature, između 1945. i 1991. godine, borova šuma prostirala se niz dvadesetak kilometara dugu peščanu plažu, uz koju je u to vreme bilo smešteno tek nekoliko državnih hotela i vila iz Bllok-a, oblasti rezervisane za državne rukovodioce. Odmah po padu režima — najzatvorenijeg u Evropi — nove zgrade počele su da zamenjuju drveće, tempo gradnje velikom se brzinom pojačao, a hoteli i zgrade zabarikadirali su pristup moru. Međutim, zemljotres je 26. novembra 2019. godine ovu gustu novogradnju prošarao šupljinama.

„Veliki broj zgrada podignut je na pesku ili močvarnom tlu, na veoma plitkim temeljima“, konstatuje profesorka građevinarstva Luljeta Bozo. „Bilo je jasno da će ih prvi potres sprati.“ Ovde niko ne mari za urbanističke planove, tamo gde uopšte postoje — ili bar niko od onih koji imaju moć i novac. „Srećom“, dodaje profesorka Bozo, „mnoge od tih zgrada nisu bile nastanjene, jer su služile samo da bi se oprao novac. U suprotnom, bilo bi izgubljeno daleko više života.“

Zvanični podaci navode pedeset i jednu žrtvu. Iako se Albanija nalazi u području visokog seizmičkog rizika, u pitanju nije bila tek „prirodna“ katastrofa: mafijaška verzija neoliberalne deregulacije drastično je povećala njene posledice.

Najveća emigracija u čitavoj Evropi

Luljeta Bozo je uzbunjivačica. Dva dana nakon zemljotresa koji je 21. septembra 2019. godine prouzrokovao značajnu materijalnu štetu, ona je gostujući na privatnoj TV stanici Klan upozorila na opasnost od divlje gradnje, uz podsećanje na to da je još jedan udar neminovan. „Poneli su se kao da sam neka matora budala i ništa nisu preduzeli posle te ‘generalne probe’ 21. septembra“, požalila se. Jedina reakcija vlasti bilo je pritvaranje dvojice novinara, optuženih za „širenje lažnih informacija u cilju stvaranja panike“, jer su i oni upozorili na ovaj rizik.

Zemljotres je osim Drača najviše pogodio Tuman. Ovaj gradić koji se nalazi na tridesetak kilometara severno od Tirane, dominira priobalnom ravnicom, koja je opstajala u nehigijenskim uslovima sve dok režim Envera Hodže (1908—1985), uspostavljen nakon Drugog svetskog rata, nije poslao „otpadnike“ iz drugih regiona da ga očiste. I danas je šut raščišćen: ostala je samo zjapeća praznina, ruševine i nekoliko polomljenih crepova da nas podsete na srušene kuće i nestale komšije.

„Zgrade u Tumanu izgrađene su početkom 1980-ih, kada su sva sredstva odlazila na podizanje stotina hiljada mini-kazamata na svakom pešačkom prelazu, navodno u cilju odbrane zemlje. Zato nije preostalo cementa za civilnu gradnju, pa se tako lako i urušila“, objašnjava profesorka Bozo.

Sledećeg proleća, žrtve iz Tumana, u kom je zemljotres usmrtio dvadeset i pet ljudi, i dalje nisu videle ništa od pomoći koju je država obećala. Najvažniji izvor prihoda u protekle tri decenije predstavljale su doznake albanskih emigranata. Deo preživelih sklonio se kod rođaka ili prijatelja, dok drugi kampuju u na brzinu podignutim šatorima u baštama. Porodica Fifo sklonila se u jednu garažu. Njihov jedini raspoloživi prihod bila je plata majke, koja je kod kuće šila cipele za jedno preduzeće iz obližnjeg grada Fuše-Kroja.

Radnointenzivne industrije poput tekstila i obuće cvetaju. One su Albaniji omogućile da već nekoliko godina zaredom beleži stope rasta koje se približavaju 4% (kao u 2017. i 2018. godini), dok je nezaposlenost smanjena sa 17,5% (u 2014) na 11,5% (u 2020), pre kovid-19 krize. Često su u pitanju podizvođači vodećih italijanskih brendova. Plate su niske, između 150 i 250 evra mesečno, a kompanije favorizovanjem domaće proizvodnje uspevaju da zaobiđu Zakon o radu.

Lider Socijalističke partije Albanije (PS, članica Socijalističke internacionale) i premijer od septembra 2013. godine, Edi Rama, veliki je zagovornik ovog „albanskog ekonomskog čuda“, čije zasluge posebno hvali u Italiji. Rama, štaviše, tvrdi da su se nakon decenija emigracije tokovi preokrenuli, a Albanija postala nova „Obećana zemlja“ za investitore, pa čak i za italijanske radnike. Tu tvrdnju ne potkrepljuje nijedan statistički podatak, upravo suprotno: Albanija od 1989. godine beleži najveću stopu emigracije u celoj Evropi, pri čemu je migracioni bilans ostao snažno negativan u 2018. i 2019. godini.

Premijer je u junu 2015. godine na TV stanici RAI pojasnio šta se navodno krije iza ovog „čuda“: „Mi smo zemlja bez senata, bez sindikata, bez radikalne levice i bez komičara u politici.“ Aktivisti krajnje levičarske grupe Politička organizacija (OP) trude se da to poreknu. Oni su predstavljali okosnicu izuzetno snažnog studentskog pokreta protiv liberalizacije visokog obrazovanja koji je tokom akademske 2018—2019. godine potresao ovu zemlju.

„Sve je počelo na Arhitektonskom fakultetu, gde se od studenata očekivalo da plate naknadu za polaganje ispita“, objašnjava Gresa Hasa, jedna od medijski najistaknutijih ličnosti Pokreta za Univerzitet i aktivistkinja OP-a. „Reforma iz 2015. godine stavila je državne i privatne univerzitete u poziciju da se takmiče za pristup javnim finansijama. To je u praksi dovelo do najave povećanja školarina, što bi mnogima dodatno otežalo pristup visokom obrazovanju. Godina osnovnih studija tako bi koštala 350 evra, koliko iznosi jednomesečna prosečna plata, dok bi godinu dana na master programu iznosilo 1.700 evra.“ Dva meseca protestovanja primoralo je vladu da odustane od povećanja naknada. Pokret je omogućio rađanje nove političke svesti. „Ovaj sukob doveo je do poraza neoliberalne dogme, koja nam je od pada socijalizma predstavljana kao nešto neupitno“, uverava nas Hasa.

Sukob je pridobio i rudnike hroma u Bulćizi, gradiću zaturenom u planinama centralne Albanije, severoistočno od glavnog grada. Njegove depozite je od kraja Drugog svetskog rata eksploatisala kompanija „AlbHrom“, koja je 2000. godine prodata pod koncesijom italijanskoj kompaniji, da bi je 2013. preuzeo „Balfin“, najveći investicioni fond u zemlji, u vlasništvu Samira Manea, jednog od najbogatijih oligarha.

Nesreće su se od tada umnožile: osam radnika ostavilo je živote na dnu jama, njih oko 40 je povređeno, dok su plate od 2011. godine zamrznute na 400 evra mesečno. „Norma“ koja se od rudara očekuje nastavlja da raste: „Preduzeće je 2013. godine moralo da iskopa 40.000 tona hroma, u poređenju s današnjih 90.000“, objašnjava Elton Debreši, predsednik novog Sindikata udruženih rudara, stvorenog prošlog novembra uprkos postojanju „direktorskog“ sindikata. „Čim smo uspešno zakonski registrovali novi sindikat, organizovali smo veliki skup u Bulćizi,“ nastavlja. „Nakon pet dana, primio sam obaveštenje o otkazu, kao i još tri druga.“ Otpuštenima preostaje jedino da posao pronađu u „privatnim“ rudnicima, galerijama koje su sitni lokalni moćnici uzeli pod svoje posle 1997. godine. „Plate su još niže, uslovi rada i bezbednost još lošiji, a mi sindikalci smo sada svejedno na crnoj listi“, dodaje on. Mobilizaciju rudara mediji su gotovo u potpunosti prećutali. „Samir Mane je direktno povezan s vlašću socijalista, ali i sa vlasnicima medija. Neki novinari priznali su da im je rečeno da ne izveštavaju o tim dešavanjima“, precizira Frenklin Elini, aktivista OP-a koji se „nastanio“ u Bulćizi kako bi odatle pružao podršku borbi rudara.

Radni sat se plaća između 2,5 i 3 evra

U Tirani se mlade aktivistkinje i aktivisti OP-a svake večeri okupljaju u uvek živom društvenom centru No Logo kako bi učestvovali u teorijskim diskusijama, pogledali film ili popili piće.

Ova stara kuća, neokrnjena zemljišnim špekulacijama, služi i kao sedište novog sindikata Solidarnost, koji teži da organizuje radnike u brzorastućim kol-centrima. Taj sektor „zapošljava između 25.000 i 30.000 ljudi, odnosno više od 7% ukupne radne snage“, kaže predsednik sindikata, Tonin Preči. Radni sat se plaća između 2,5 i 3 evra, u zavisnosti od klijenta i „kampanje“ za koju se operateri regrutuju; svaka kompanija primenjuje sopstvene sisteme bonusa i premija za staž, bez i trunke transparentnosti. „Pri potpisivanju ugovora navedena je samo osnovna stopa. Bonusi se komuniciraju usmenim obećanjima (...)

Obim celog teksta : 3 942 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Žan-Arno Derans & Loran Žeslan

su novinari časopisa Courrier des Balkans i autori dela Là où se mêlent les eaux. Des Balkans au Caucase dans l‘Europe des confins (Tamo gde se vode mešaju. Od Balkana do Kavkaza u Evropi granica), La Decouverte, Pariz, 2018.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst